Просветни гласник

106

наука и настава

2. у окр. београдском најмање у Миријеву и Кнежевцу (по 25), а највише у Баћевцу (62); 3. у окр. ваљевском најмање у Крчмару и Паунама (по 33), а највише у Вукони (7 4); 4. у окр. врањском најмање у Големом Селу и Власини (по 29), а највише у Моштаници (58) ; 5. у окр. јагодинском најмање у Ратковићу (34), а највише у Волујаку (56 ј ; 6. у окр. књажевачком најмање у Балинцу (25) и св. Аранђелу (26), а највише у Кожељу (56); 7. у окр. крагујевачком најмање у Копљарима (29), а највише у Јунковцу (72); 8. у окр. крајинском најмање у Клокочевцу (15), а највише у Видровцу (67); 9. у окр. крушевачком најмање у Рибнику (43), а највише у Мајдеву (61); 10. у окр. нишком најмање у Црној .Трави (31), а највише у Кутлешу (7 4); 11. у окр. пиротском најмање у Сукову (32), а највише у Бабушници (60); 12. у окр. подринском најмање у Гор. Буковици (44), а највише у Белој Цркви (64) и Љубовиђи (66); 43. у окр. пожаревачком најмање у Сибници, (32), а највише у Барама (68); 44. у окр. рудничком најмање у Прањанима (35), а највише опет у Миоковцима (76); 45. у окр. смедеревском најмање у Скобаљу (31), у Врбовцу (33) и у Нов. Аџибеговцу (33), а највише у Мијаиловцу (72); 16. у окр. топличком најмање у Житорађи (36), а највише у Балајинцу (70); 47. у окр. ћунријском најмање у Сењу (37), а највише у Тропоњу (60 ; 48. у окр. ужичком најмање у Мочиоцу (11) и у Придворици (28), а највише у Чајетини (76); 19. у окр. црноречком најмање у Звездану (21) и Оштрељу (30), а највише у Вратарници (66); 20. у окр. чачанском најмање у Миросаљцима (31) и Бањи (82), а највише у Тијању (95); и 21. у окр. шабачком најмање у Ноћ. Салашу (30), у Каменици (32) и у Десићу (33), а највише у Прњавору (80), у Меховинама и Врањској (по 70) и на Охриду (69). Од тијањске школе ни једна школа у ( Србији није о годишњем испиту 1889. из-

вела више ученика (У почетку школске године била су 103 ученика. Отпало је, дакле, у току шк. године, само њих 8). После тијањске школе долази школа у шабачком Прњавору. (Ту се уписало 80-ро деце у школу и толико је и довршило шк. годину. Јединствен пример у тој шк. години у целој Србији!).

И ако се признати мора, да велики број ученика отежава сваком наставнику, да својом наставом што бољи успех постигне, опет у том погледу има пуно изузетака. Навешћемо само неколико примера из 1884. и 1889. год. У 1884. год. највише је ученика у својој школи имао наставник у Добрињи (г. Миленно Ђ. Поиовић) и његов је рад у школи оцењен оценом врло добар. После њега горњо-матејевачки учитељ (г. Милован Слеичевић ) имао је у истој години највише ученика (84); његов школски рад оцењен је оценом одличан. Исто тако наставници брадарачке и накучанске школе (г. Никола Нешић п пок. Јосиф Чуиић) оцењени су одличном оцеиом. Напротив, наставник у ужичкој Придворици, који у својој школи није имао више од 15 ученика, оцењен је оценом рђаз. Учитељ у Липама (са 17 ученика) добио је оцену слаб. Такву исту оцену добио је и учитељ у Рибарима, окр. јагодинског, који није имао више од 19 ученика. — Најлепше примере, у том погледу, имамо из 1889. годиие. Наставник у Звездану није имао више од 3 разреда и 21 ученика, и његов је рад у школи оцењен оценом слаб. Тако су исто оцењени и ови наставници: у Ратковићу с 34 ученика у четири разреда, један у Коњусима с 45 ученика у једном разреду, један у Бачини с 28 ученика у једном разреду и још један с 38 ученика у једном разреду. У Мочиоцу, у сва четири разреда, није било више од 11 ученика, и наставников је рад оцењен оценом слаб. Наиротив, учитељ тијањски (г. Све■гислав Марић) са својих 95 и учитељ прњаворски (г. Тимотије Јовановић) са својих 80 ученика у четири разреда оцењени су оценом врло добар. — Ово је доказ, како ученички успех не зависи толико од броја ученика, колико од спреме и марљивости наставникове, као и од многих других прилика, у које се не можемо овде да упуштамо. —