Просветни гласник

*2

ОСНОВИ МОРАЛА

је у воду. Иетина, није се утопила, јср су добри људи на време стигли и избавили је, али се добро расхладнела и разболела, те је дуго имала ирилике на болесничкој иостељи да премишља о својој непослушности. Милица. — Не, драги деда, ја никад више нећу бити непослушна. Деда. — Добро ћу упамтити што си рекла ; а и ти Бошко, који си старији од сестре, не заборављај ово : заповестпма својих родитеља деца се морају унек покорити зато, што им родитељи наређују оно, о чем дсца још не могу да расуде. Бошно. — Али, драги деда, зар и отац, који је већ човек, мора још да се покорава твојим заповестима, као кад је био мали ? Деда. — Не, драго унуче. Он сад може и сам да расуди о свему. Међу тим, он ме још и сад често пита за савет, с тога, што он штује свога старога родитеља, а и што му мој савет и помоћи може. — Али наставимо. Слушати своје родитеље, да ли је то све ? Милица. — Не, треба их и волети. Дсда. — Шта значи то волети своје родитеље ? Милица. — То значи љубити их из јутра, у подне и у вече. Деда. — Ха, ха,. . мала мачице!... Ти нас љубиш и умиљаваш гам се, кад год хоћеш да ти купимо, што желиш. Да ли то значи љубити своје родитеље? Бошко. — 0, не ! Деда. — Ти имаш право, Бошко ; љубав детета према својим родител има не сме бити користољубива ; ми их морамо љубити ших самих ради... Бошко. — И треба да смо им захгални такођер. Деда. — А то значи ? Бошко. — Да својим добрим владањем треба да им захвалимо на добру, које нам чине. Деда. — Добро си одговорио... Дете добива много од својих родитеља. Ко вам је дао живот ? Ко вас храни, ко вас одева, ко вас шаље у школу ? — Ваши родители, зар није тако ? И за све то им морате бити захвални, морате им чинити добра, што више можете. И ако сте мали, ви им можете доста добра учинити својом послушношћу, својим добрим владаљем, својим учењем; а касније, кад одрастете а они остаре, ако иостану болесни или немоћни... Ето, н. пр. ја, кад бих сад ослепио или... Милица. Не, драги деда, не говори тако, молим те. Дед а. — Не желим ја то, али ако би се догодило... Милица. — То би те и ми и наши родитељн неговали што боље умемо, само да би заборавио на своју невољу. Запамтите: Деца треба да слушају, штују и љубе своје уодителе и да су им захвална.

Вежбаља. 1.) Зашго дсца треба да слушају своје родитељо ? 2.) Зашто треба да су им захвалиа ? 3.) Шта звачи љубав детиша? - Наведите неколнко примера дегиње љубави. II. Породица. Браћа и сестре. Милица. — Деда, деда ! Види какав је Бошко. Неће да ми позајми свој мач. Вели, није то за женске. Бошко. — Па тако и јесте. Шта ће њој мој мач ? Зар ја тражим од ње њезине лутке ? г Деда. — Али кад би ти то случајно затражио, би ли био задовољан, кад ти она не би дала ?... Ти не одговараш. Е лепо, дете моје, подај мач својој сестрн. То истина није за девојчице, али кад она тражи, подај јој, да би јој учинио по вољи. Бошко. — Ево ти, Милице, узми. Милица. — Хвала, Бошко. Деда. — Дакле, као што иидим, ви се не слажете увек. Бошко. — Не увек ; по неки пут је тако досадна. Кад ја хоћу да гледам слике, хоће одмах да их и она тада гледа ; кад читам, она хоће да се игра; никад не.мам мира од ње, а често је и тако ћудљива. Милица. — Видиш га само какав је, драги деда, а увек ми говори да женске не вреде толико, колико мушки, и кад му дођу његови друговп, он се нгра с њима, а мене оставља са свим саму. Деда. — То није лепо, Бошко; браћа и сестре треба да се упек слажу. Милица има своје погрешке, ти опет своје, па сте намирени. — Али реци ми, зашто ти мислиш да мушкарци внше вреде но женске. Бошко. — Зато , што смо ми војници, а и ја ћу бити војник. Деда. — Ту немам шта да одговорим. Али, мали мој Бошко, кад одеш једном у рат, па се вратиш рањен, ти ћеш бити срећан, ако нађеш Милицу која ће те неговати. Дакле и она ће моћи нешто користити. Бошко. — Истина је, али то није ништа, ја вредим више но она. Деда. — Ти вредиш више, то би дакле требало да се теби од свачега да више но њојзи. Зар не ? Бошко. — То не, драги деда. Деда. — А што не ? Бошко. — Зато, што не би било право. Деда. — Дакле, ту смо. Е видиш, у породнци браћа и сестре су једнаки међу собом ; њихови родитељи треба да их једнако воле, једнаког прступају с њима, све им једнако чине. Ни једно од њих не вреди више но друго. Шта би рекао ти, кад би твој < тарији брат, зато , њто је стариј,