Просветни гласник

КЊИЖЕВНЕ

ОБЗНАНЕ

Уз пређашње радог.е г. Пшппна, уз његову „Историју словенских књижевности® и цитиране студије и характеристике, достојно стоји ново, капиталпо дело му : „ Историја руске етнографије ", која у четири велика тома обухвата: општи преглед студија о народности, за тим етнографију великоруску, мало-руску, бело-руску и етнографију Сибирије. То су прерађени н допуњени чланци, што су излазили у току од осам година у »В. Европн" (1881. —1888.) — плод дугог труда пишчевог над изучавањем руске народности. Пнпинова етнографија, то је врло занимљива историЈа развоја друштвеног самопознања и народне самосвести руске — то је, донекле, историја руског образов1ња. Тежњу к изучавању народа у науци и продирање народности у књижевност, прати писац од првих деценија XVIII. века, т. ј. од првих изучавања руске територије и насељења до пајновнје народне школе у руској књижевности (Гл. Успенскш, ЗлатовратскЈв и т. д.). Кроз цело дело провлачи се мисао, потврђеиа чнтавим током догађаја, да је јевропска образованост, на коју често у Русији толико вичу, била извор и највећп Фактор буђењу и ширењу народног самопознања, да је Русија, благодарећи једино њој, могла Фактично изучити свој народ у разпим однотајима, т. ј. упознати се сама са собом. Пошто је Петар Велики отворио врата западној науци у Руснји, писац од њега и датпра развој народне руске самосвести. Г. Пнпинг не слаже се с онима, којн, видећи у московској Русији самобнтну државу и матер нарсдног уједпњења, показују на њу, као на представника руске народности и будне народне свести. Старој московској Русији писац одриче тај осећај. До-петровска епоха разликује се од нове, као Јевроиа средњих векова од нове Јевропе. Средњевечна Јевропа и стара Русија имале су неку врсту самопознања, ну инстинктивну и недовршену ; то је био осећај детета илп младића, упоређен са свесним стањем зрела човека или оног, који ступа у зрелост. Тамо, где већина народа лежи као маса без сваког моралног права, где је она нижа раса, која иде куда је воде и ради што јој заповедају, где личност стење под игом грубе силе, као што је било у до-петровској Русији, тамо не може бити говора о свесном појму народне целине. Наш појам о народностп то је нова мисао, мисао о ослобођењу народа и о проширен у његових друштвених права ; она тражи слободу, просвету и грађанску равноправност за све слојевс. К том појму дошла је Јевропа, благодарећи својој образованости, која је узвисила осећај човечанског достојанства у лнчности, а тим самим и осећај народног поноса. У средњим вековима у Ру-

сији, као и у целој Јевропи, над појмом народности стајала је ндеја вере, а често, иросто полптичка граиица. Све што је мирпсало цивилизацпјом, звало се у Русијн »ндмецкое« и Ђ фрлжское» ; у „погану латинштину« бројао је Москвич XVII. и XVIII. века и своју браћу унијате и католике; њему је и православни Рус из западних покрајина био Литвин, а из јужних « Черкасг «. 0 правој народној самосврсти ту не може бити ни говора. Да изведе свој народ из тог партикуларизма, да га стави у ред јевропских народа, Петдр Велпки приближио је Русију Јевропи. Ђснијални ум великог реФорматора хтео је тим да узвиси своју народност, да је прослави: да Русија, наоружапа просветом апада, изађе с временом на јевропску арену међународне просветне утакмпце. Тај рад његов пробудио је појам националног поноса, што је дотле магловито блудио по глави привнлегованог сталежа. 0 унижењу народности том реформом, као што мисле словеноФили, било би смешно говорити. Просвета и култура са запада није била циљ, већ средство. Петар Велпки није мислио да ствара од Руса Шведе и Холанђане, но је хтео, да Руси буду с њима равни у сваком погледу. Све што се радило, радило се на славу „россшскаго народ а", не против руске народностп, него за њу. Литература, подражавајућп Немцима и Французима, већ је сањала о руским Платонима и Њутопима, Расинима, Корнељима и Волтерима. Свуда се види узвишење, а пе унижењс народности. Јаз међу народом и вигаим сталежима, што га словеноФили пребацују реФорми, створило је московско самодржавље од XV. —XVII. века. Татарска поплава имала је много већег утпцаја на доцнију Фзрмацију руске државе, него што је мис.шо и сам СоловвевЂ. По самом свом визаитијском характеру с једне стране, ну још внше под утицајем татарским с друге, истребило је московско самодржавље обичај народне самоуцраве и лишило иарод свпју права, начинивши од њега роба, потпуну својину господску. Крепосно право иовело је за собом морални квареж и пад личног достојанства. Просвета, којом се дичила стара Русија, са свим је опала у то време, и Москва је била приморана још онда, да зове Грке, да јој разјасне црквене књиге, а Немце, да науче народ занатима и трговини. Сав виши сталеж претворио се у чиновиика своје врсте, јер, служећи држави, служио је уједно и својим интересима. .Буди независни и просвећенн бежали су из отаџбине, као кнез Курбскгп ; иарод је из почетка протестовао, ускачући у козаштво и оснивајући читаве разбојничке чете (Стенгка РазингЈ, или се увукао у раскол и остао у њему, као бесправно гоњена маса, више од двеста година. Московско, дакле, самодржавље ство-