Просветни гласник

РАЗРЕДНИ ИСПИТИ

281

губернатор захвадио и наставницима и ученицима, читала би се имена одличних учеиика, раздавале награде у књигама и похвалним лисговима, а после свега тога дошла би ио који пут и част свима позваним гостима. У правпдима од 1804. г. наређује се, да је сваки наставпик дужан поднети директору на недељу дана пред испит извештај особито о успеху ученика, а директор ће за сваки предмет одредити број оцена према његовој опширпости и важности. Тако н. пр. број 90 значио је савршенсгво у алгебри, па ученик који зна четири вида рачуна добива 20, а ученици који умеју решавати једначине првог степена—10, другог степена 15, трећег 20, четвртог 25. Збнр тих броЈева одређује место ученику међу другарима. У правилима се вели и за што треба тако радити: „Из искуства се увидело, да такве мере, износећи напредак свакога ученика, помажу да се нзмеђу њих развија угакмица." Ученике ваља испитивати редом, јер се ииаче и најбол>и ученпк може збунитп, а овако свако може напред прочитати оно о чем ће говоритп; ученпци који нIX преко године нису учили добро, не могу ни на испиту одговарати добро, па ма и прочпталн оно о чем ће их питати. Поред свега овога у понекој се школи исппт држао трн пута: први пут је ученика испитивао наставник (6-7 дана), па онда надзорник (8 — 10 дана), а и иосле тога долазили су јавни испити, а у једном школском округу изашла је 1809. год. наредба, којом је препоручено да се употребе све мере ради потпуне оцене ученичког успеха, а међу њима п та, да ученике не испитују наставници, него страна лица, која су се разумевала у том иредмету, а где таквих људи није било, да испите најзад држе наставници, али никако они, који су ученицпма предавали предмет из кога се испит полаже, него они, који предају друге предмете, а и директори. Врло је лепо карактерисао испите свога времена један сувременик, кад је 1805. рекао: „Испитна свечаност је текла како је морала тећи, то јест као што је то било пре двадесет година п као што ће то бити после двадесет година: пнтања позната, одговори научени на памет." * Пред компспјом, коју је цар Никола I. одредио одмах по доласку на престо и којој је ставио у задатак, да свестрано проучи и одреди уређење сних школа, — пред том комисијом било је и мишљење знатнога просветнога радника тога времепа, Магницкога. Он о пспитима говори овако: „Одавно је изгубљен из вида правп циљ испита. Његов је циљ некада био, да се школска

управа без икакве преваре и пристрасности може сама уверити о успеху ученичком. У самој ствари готово свуда се збива ово: 1.) спрема за испит ночање се на доста времена пре испита, и то значи: место непрестаног понављања и место месечних уверавања о успеху ученика управи школској је угодније довршити курс годишњег учења на два месеца пред испите, одвојитп их од године и употребити их на брзо и слабо учење свега нређенога, те тако скрити гвоју снагдашњу немарност сјајношћу одређених одговора, отевши тако ученицима за шест година целу годану времена, а државној благајници и родитељима годишњу плату. Овај непоштени рад незгодан је још и због тога: а) на испиту се помешају сви ученици, место да се разликује лен ученик од вреднога; б) даје се могућност свима пристрасним наградама, сплеткарењу и мољакању роднтеља ; в) дешава се, да наставник, питајући јавно ученике по њему познатом реду, узима онога, који му је потребан, а остали и не морају мислити о каквом питању, које би који стран човек поставио, а ако бп ко и запитао штогод, наставипк би одговарао сам место ученика, те би он, који је дошао да пред публиком испитује своје ученике, држао тој публици предавање најдосадније према његовој дужини и неумесности. Нико није преварен том преваром, и сви долазе на ту превару због преваре, којој као и да верују. Ова је прилика толико позната, да је готово ушло у пословицу, и опет је трпе као неко ваљано предање. Ова опаспа зараза заражује по који пут и вероучитеље, који сваком ученику дају његов испитни део из веронауке." Према овоме, а и на основу мишљења другог члана, који је казао: „На што ће свечани испити, на којпма се наставници труде да се што боље покажу пред превареним родитељима?" — комиспја је унела у нов закон од 8. декембра 1828. г. наредбу, да се испити држе само пред директором, инспектором и почасаим директором гимназије, па тек после испита да се изврши она свечаност, на којој ће пред месним чпновницима и родитељима држати говоре ученици и насгавници, раздавати награде и т. д. Али је у закон ушло и наређење, да се испити свуда држе после детњег распуста. Цела комисија прнстала је узједнога члана (кнеза Ливена), који је врло разложито говорио протпв тога, али је царево решење гласило: „Ја мпслим, да се исиитно време може не без користп одредити после летњег распуста, јер се тим најбоље гоне млади људи да не губе време и да не заборављају оно што су научили." *