Просветни гласник

ОСНОВИ МОРАЛА

}

"28

Шта је отаџбина? — И само вам име већ казује, да је то земља отаца, земља, коју су нам оцеви оотавили у аманет. Земљиште народно да лн је то сва отаџбина? — Истина је, да отаџбинс нема без земљишта, јер иарод, који свога аемљишта нема, изгубио је и своју отаџбину. Али отаџбину не чини ипак зато само то земљшпте, и отаџбина једнога народа не почињс и не свршује са земљиштем његовим. Кад би тако бпло, то би отаџбина Србинова била само ова мала Србија. Ну ви знате, да свуд око нас живи српски народ, народ истог порекла као и ми, народ истог језика и народ истих предака. Запитајте тај народ шта же.ш и за чим тежи, па ћете чути то исто, што и ви желите, за чим и вч тежите. Запитајте га о прецима његовим, и он ће вам именовати ваше претке; запитајте га што о његовој историји, и он Ке вам испричати вашу историју. Ви Кете видети, да он жели да живи заједпо с вама, и да гаји исте наде у будућност као и вп. Докле се год простире народ, који води с вама једно порекло, којп гопори истим језиком, као и ви, и који има исту историју, дотле се простире и ваша отаџбина. Истина, да све то земљиште ннје паше, српско, али је тежња свакога Србина, ла то што скорије постане: да докле год трају границе српског народа, трају и границе српске државе. И ако смо растркани по разним државама, ипак та народна мисао оуједињењу није угинула. Па на чем се оснива она? На заједничкој ирошлости. Сви су Срби некад били у заједници; успомене су њихове Једне и исте; они славе једне и исте ве.шкане, једне и иоте борбе имали су да издрже, па трпели су једне и исте порезе заједнички. Гдегодје Србин, пева сео Краљевићу Марку и оМилошу, велича царство српско и оплакује тужно Косово. Шго смо заједно уживали, заједно трпели, чини те се сад заједно и надамо, а то све одржава између нас тако јаку везу, коју ни границе државне, ни царине никад не могу раскинути. Запамтите: Сваки човек има отаџбину. Отаџбина је земља отаца. Она је заједница људи једног иорекла и једног јеаика, који имају исте жеље, исте тежње, исту вољу. Ова заједница, која се у садашњости одржава, и која гаји исте наде у будућност , има свога корена у арошлости , г. ј. у народној историји. Вежбаља. 1.) Шта значи реч отацбина? 2.) Да ли је само земљиште народно сва отаџбина? 3.) Које је Србинова отаџбина ? (Земл>е, у којима Срби живе) 4.) Зашто није само земљиште народаа отаџбина, и шта све одржава и уједињује један народ? 5.) Покажите како ааједница народна има корена у прошлости, у народној историји? II. Дужности према отаџбини. Патње зближе човека с човеком; оне стварају тешн>е везе, него радости и уживања. Тако је и са

успоменама народним; народне жалости вреде више, него славе и победе, јер оне нам задају дужности. и захтевају од нас заједничких жртава. Највећа наша жалост је Косово: она је заједничка целоме народу. Сав народ је осетио жалосне последице тога пораза и подносио силне муке у ропству. Та заједничка патња га је толико зближила, да он сад никако не може заборавитн на поједине своје делове, иа ма како политички разбацан био. Та заједничка натња ставља му у дужност, да арикуаи у једно народно земљиште, у једну отаџбину све оно, што је аре Косов а у заједници било. То је највећи задатак српскога народа, а круна свих његових напора мора бити уједињена Србија. Да би се то могло постићи, морамо љубити свој народ и своју отаџбину свом душом својом. Ми морамо љубити своју отаџбину и у срећи и у несрећи, и кад се показује силна, и кад је слаба и понижена. У овом случају само ће је љубав наша моћи ојачати и узвисити. Данашње је уређење овога света, на жалост, још тако, да се ратови не могу избећи. Рат је ствар грозна иодвратна, али је ипак зато потребна, иошто је он једини пут, којим се решавају размирице између поједииих народ I. С појединцима већ није тако; ако су у спору, они се не бију, и јачи и.ш паметнији не побеђује, него иду пред <5уд, а добива онај, који има право. За народне размирице нема другога суда до рата, и ту добива онај, који је телесно и умно јачи, па ма и не било право на његовој страни. — И ми емо ратовали и у најближој прошлости, и ратоваћемо по свој прилици још много пута. Ратоваћемо или да одбранимо своју отаџбину, или да проширимо своје народно ззмљигпте. И ако су ратови грозни н одвратни, ипак су оваки ратови свеги рагови; они нам налажу највеће наше дужности и захтевају од нас највеће жртве, па и сам наш живот. У оваким ратовима Србин је дужан да жртвује крв своју и иМање своје. Само тако, ако на сваку жртву будемо спремни, моћи ћемо остварити своју народну мисао. Паштимо се, да нас час, у коме ће се решавати наш највећи задатак, не затече неспремне. Вежбајмо се умно и телесно и јачајмо своју умну и телесну снагу, дабисмо својим дужностима што боље могли одговорити ! Запамтите: Љубите своју отаџбину из свег срца свога, свом снагом својом• Љубите је не само у слави, него нарочито икад аати и страда. — Оваки Србинјч дужан бранити своју отаџбину и радити на ароширењу народног земљишта. Веасбања. 1.) Да ли треба да љубимо своју отаџбину само кад је у слави? 2.) Каква је корист по народ и заједничка патша и страдање? 3.) Које су дужности свакога Србина? •«—Ж— »■