Просветни гласник

ОСНОВИ МОРАЛА

17

VI. Достсгјанство. (наставав) Када се завршила лекција о достојанству, мали је Радоје постао веома замишљен. Тако замишљен је и из школе отишао. »Достојапство," тако је говорио сам себи, „значи бити слободан; али ми не можемо бнти слободни, ако ннсмо своји господари. Моји родитељи нису своји госиодари; опи служе у госнодина Веселиновића, код њега свн и станујемо ; ни ја сам можда нећу бити свој господар, јер отац хоће да мс да до године да радим код неког трговца. Зар мој отац и моја мати немају достојанства ? Зар га ии сам нећу имати, ако ступим у радњу ког трговца? Ове мисли га обузеше и забринуше; оп је мислио тако и кад је дошао до куће. Пред кућом затекао је г. Веселиновића. »Ну, Радоје, јеси ли научно што данас у школи?" запита г. Веселиновић Радоја. »Јесам, господине." »Па шта си научио?« „Имали смо моралне иоуке, па нам је госнодин говорио о достојаеству." »0 достојанству ? Богме вас сад добро уче. Ја кад сам ишао у школу нису ми учитељи о том ништа говорили. Па шта је рекао г. учитељ?« Радоје му пснрича колико је запамтио, а ослобођен осмејком г. Веселиновића, саопштн му и у какву га је забуну довела та лекција о достојанству. »Тојелепо од гебе, Радоје, што имаш толико поноса!« рече му господин. «То је добар квасац, да од тебе постане поштен човрк . Али немаш рашта бити у забуни. Ми можемо бити у служби другога, а да не изгубимо своје достој-чнство Да узмемо баш за пример твог оцаитвоју матер. Ја захтевам од твог оца да чисти моје коње, да тера моје кочије; од твоје матере да држи моју кућу у реду и да кува; ја тражим од њих да ме служе тачно, верно и поштено. У чему губе они ту од свога достојанства?... Да ли у томе, што не могу увек оставити свој рад кад хоће, те ићи, на пример,. у шетњу? Ја сам, драго дете, њихов господар, али ни ја не могу оставити свој носао увек кад хоћу. Или, на пример, зар твој учитељ сме у по часа прекинути предавање и отићи куд му драго? Зар сви државни чиновници смеју ићи на посао кад им је воља, а завршити га кад хоће ? И зар су они, који служе државу, жртвовали и изгубили тиме своје достојанство ?... Ну, одговори ми .. зар се твој отац није могао ожзнити кад је хтео, и ако је био у мојој служби ?« «Могао је, господине.* »Зар твоја мајка нема одмора и зар јој се ие допушта да иде у цркву кад хоће?" »Све то бива, госиодине." «Кад је избор народног посланика, зар твој отац не гласа за кога он хоће?" »То не знам, господине." «Али ја то зпам. — Дакле видиш ли, Радоје, твоји родитељи, и ако су слуге, ипак су господари

своје савести; ја тражим од њих да ми чине оне услуге, за које их плаћам, али ја не купујем ннти они продају своју душу. Ну, јеси ли се сад умирио!« Запамтите: Ви можете служити другоме и служити држави, а да не иагубите своје достојанство; али не иристаните никад да служите иод аогодбама, које вам не 6и доаустиле да одговарате иотауно захтевима своје савести и да одржите своје достојанство. Вежбања. 1.) Губимо ла своје достојанство кад служимо другоме ? 2.) У којим случајевима морамо одбити службу другоме ? VII, Дужности према уму. Милош и Отанко су свршили основну школу и добили своја сведочанства; испите су положили врло добро, те с тога бејаху обојица поиосни. Њихов учитељ нађе се једном с њима после испита и упусти се у разговор. Учитељ. — Шта мислите ви сада чинити? Да ли ћете доћи до године у продужну школу? Милоих. — Радо бих то учинио, али отац вели да је већ време, да му помогнем. Ја ћу остати код куће п радићу с њиме. Учитељ. — А ти, Отанко ? Станко. — И мој отац то исто вели. Учитељ. — Ја немам ништа против тога. Али и ако не будете вигае ђаци, ја мислим да нећете заборавити пут, који води школи. Милош. — Никада, господине; ми нисмо незахвални. Учитељ. — Нисам вам то рад тога рекао, децо; ја захтевам да долазите с времена на време у школу не само с тога, да се састанете са својим учитељем, који ће вас вазда волети, но да потражите и коју књижицу из моје књижнице, јер ви још нисте завршили своју н^уку... да, с-гд ми баш паде на памет, ви сте у школи читали и о дужностима, које имате ирема своме уму... Без сумње да ви то нисте већ поборавили. Ја сам баш радознао да чујем, шта сте о томе запамтили. Милош. — Ја се сећам, да смо учили како тело није ништа друго до слуга наше душе, и с тога да бисмо могли души што боље послужити, дужнп смо да се и о телу старамо и да пазимо на њ. Али душр још у већој мери захтева да се о њој старамо. Не само да смо је дужни од сваке мрље сачувати, него је морамо и неговати и развијати. Учитељ. — Са свим је тако. А не би ли могао с чиме упоредити неговање ума? Милош. — Оад ми баш паде на ум једна мисао. Учитељ. — Да чујемо! Милош. — Код куће стављамо зрно на најподесније и на најсувље место у житници. Али кад ле би нпшта друго чпнили, ми не бисмо имали никад жетве. 0 тога морамо обрађивати земљу, влачити, 8

\