Просветни гласник

СИМА МИЛУТИВОВИЋ, САРАЈ.1ИЈА

507

вића С., Сербијанке сочинитеља у Сербију, 28. априлија 1839 >\ које је спевао Василије Живковић, тадашши слушалац прве године права." 9 ) Завршетак ове песме гласи: «Сад из нашег зове круга Тебе нежне браће глас; Нас са славом рода српског Грозни овај дели час. И прим' тужно „с Богом остај« Опомен' се, Певче, нас; Младост наша слави!»е те Док год жнта ннчв клас. И удаљеп од нас реци: 0 Мене љуби Србин свак ;" Србијанке Певца дивног Овечиће неба зрак!!! — » Ова песма би и повод, да се обратих честитој старини с молбом, да ми, ако се сећа, што год исприча о Сими, нарочито о бављењу у Будиму. Добра старина и крај своје болести, која му на неколико месеца по том дође и главе, одговори између осталога ово : «Ви иштете, да Вам и ја што шта о нашем Сарајлији причам ; али је ево већ 52 године — како сам га у Пешти (1839.) познао, а после толико времена тешко је запамтити оно, што је изишло из памети, јер кажу: памет се у стара човека суши.... и тако је. в «Пок. Сима јавио је из Лиииске (Лајпцига) да је намеран вратити се натраг у Београд на позив кн. Милоша, то је било као што рекох 1839. год., ако се не варам, у пролеће. А ми млади људи, омладина пештанска и будимска, сазнавши за то, скуписмо се и договорно закључисмо, да у брдима будимским увенчамо лаворовим венцем Симу — и ту идеју примише и усвојише и Пештанци (:интелигенција:) и грађани Будимлије, пријатељи и поштовачи Симини. И би наређено, да сваки Факултет обашка али у једно и исто време поздрави у прози или у стихови песника, те изабраше др. Јову Суботића, тада правника, да у име јуриста; медицинара потоњег др. Дим. Радуловића, да у име Факулт. медичког; пештанског ђакона П. Петровића Сремоподлужанина, да у име теолошког, а мене да у име Факулт. в9 ) Доцвије је постао свештевиком лавчевачким, а по том и протом. Његова биограФија нзишла је придиком смрти му у Браниву новосадсвом, одакде је и Јавор бр. 27., од 1891. прештампао, додавши и нешто бележака о њем. Прота Васа рођен је у Панчеву 1819.. 31. јануара, а умрво на Ивањ дан 1891.

филозофског — чему се ми, како и колико могосмо, одазвасмо ; и отуда се датира моја худа песма, коју не знам да сам од то доба игда прочитао." «3а ту прославу сиремило се све и било би на њој много и нашега и словенскога света; али више дневна киша и ветар поквари нам посао, те смо тако у редакцији тТоше Павловића обавили светковину." «Овде ћу да приметим то : сигурно и Ви сте видели малену ФотограФисану слику Симину из онога доба. Дивотанлик! попрсје, обмотан плаштом, испод кога вири му бела огрлица, над главом му у облачку види се лавров венац — ех, не можеш се нагледати песника дивотног. ,>,() ) «У оно доба кицошка младеж држала је, е ће и слављеник бити елегантно одевен, а кад изиђе пред нас, а ми се згледасмо. На њему стара обвештала антерија, коса спред опала, почео је у велико ћелавити, па неочешљан — готово неумивен, о врату марама сиротињска од 2 гроша, ципеле на ногама изношене и исиуцане и т. д.... Ми се стависмо у позитуру и Суботић први поче поздрављати, за њим Радуловић, па ђакон, па и на ме дође ред. За тим је питао за свакога, како се зове и од куда је, иа онда сузним очима рече нам: браћо млада, хвала Вам — хиљадили се такви у народу да Бог да — и најпосле -{• новинар, у оно време важна личност, Тоша Павловић, прави кавалир, у неколико речи захвали нам, и ми се опростимо, ценећи човека више по спољашњости него ли иначе по његовој душ. вредности >>71 ) ,0 ) Овде је прекинуо по невољи (бодести својој) писање овога писма започета 8. Фебруара 1891., те насгавио тек посде 12 дава, како сам то нагласи. ") Од свих ових говора једино ми је познато да су штампани проте Васе (Годубица II.) и Јов. Суботића (Д-ћла Субботића вњ. I., стр. 388.), на чијем, што језначајно, стоји 1838. Суботићева песма гдаси: »Сими Мидутиновићу*,

„Пак и само срдце иште, Да се верни распе вруг, Новом хитећ' пријатељу Са другом се прашта друг. У вечноме света воду Нестадан су људи уд, Сад се нађу, па се љубе, Сад растанком цвеле груд.

И ти од нас оддазиш Нов т' отвара жеља пут, Иди, иди, и даљнн ће т' Пред овом нам бити скут. И у криду од Србије Чућеж даљне Пеште кдик, И у њене дуге ће те Пријатеља пратит' дав.

И кад ноћу пдавом небу Ока бистра бациш зрак, Даљни погдед пријатеља Јасна гнаће звезда мрав И са усне пдаве зоре Шапутаће т' тихо хој ! Устај, прими из Венгрије Поздрав мидих, Певче мој !«