Просветни гласник

58 4 проспетни

има позива. Поаив може се познати и доказати само жртвом, коју чини научник или уметник свом одмору и благостању, да би се предао свом позиву. Човек, који увек испуњава своје обавезе, т. ј. живп радом руку својих — и, уз то, одузима још часове од свога одмора и спавања, да би стварао у области ума и уображења, доказује овим свој позив и произвешће у својој области што је потребно људима. Онај пак, који се уклања од опште моралне обавезе и, под Фирмом особите љубави к науци и уметности, живи готовански, — такав човек израђиваће само лажну науку и лажну уметност. Плодови праве науке и нраве уметностп, плодови су жртве, а не плодови извесних материјалних преимућстава. Ну шта ће онда бити с науком иуметношћу? Како ли ја често слушам ово питање од људи, који се ни у колико не интересују, ни науком, ни уметношћу, и који немају ни најмањег појма, шта је то наука и уметност ! Изгледа као да је овим људима на срцу само срећа човечанства, која се, по њиховом уверењу, не може постићи ничим другим, него развићем онога, што они зову науком и уметношћу. Ну чудно ми чудо — доказивати корист кориснога ! Ама зар може бити тако глупих људи, који би одрицали корист онога, што је корисно ? Зар има још смешнијих људи, који сматрају као своју обавезу, да се боре за корисност кориснога? Има радника — занатлија, има радника — тежака. Нико се никад није решио одрицати да су они корисни. И никад радиик неће доказивати корист свога рада. Он израђује, и његов је производ преко иотребан, и добро је за друге. Њиме се користе, и нико не сумња у његову корист, и, тим пре, нико је и не доказује. Радници на уметности и науци, у истим су ариликама. Зашто има људи, који се упињу да докажу, е су оне корисне ? Узрок је томе, што прави трудбеници науке и уметности не обезбеђују себи никаквих права; они дају производе својих радова, ови су пронзводи корисни, и њима не требају ни права ни потврде. Али превелика већина оних, који себе сматрају научницима и уметницима, врло добро знају, да оно што они производе, не вреди онолико, колико они потроше. И они прибегавају свима могућим средствима, да докажу да је њихова радња потребна за добро човечанства. Праве науке и праве уметности свагда су биле^ и свагда ће бити, као и све друге гране човечје радње, и немогућно је и некорисно је одрицати их или доказивати их.

ковчежић

Лажни положај, који заузимају у нашем друштву наука и уметност, доказује само, да људи, који себе називљу цивиливованима, с научницима и уметницима на врху, чине касту са свима манама, којс су својственс свакој касти. Они спуштају с висине и умањују оно начело, у име кога се каста ствара. Они падају као тешко бреме на народ и, осим тога, лишавају га светлости, узалуд се старајући да докажу, да је они гаире. И што је још најгоре, њихови радови свагда стоје у опреци с оним начелима, која они исповедају. Не рачунајући оне, који подугшру лабаво пачело науке ради науке, и уметности ради уметности, — сви су они приморани да доказују, да су наука и уметност потребне, јер служе на добро човечанству. Али у чем је то добро? По чем се може разликовати добро од зла? Присталице науке и уметности обилазе ово питање. Они држе шта више, да је одредба опога што је добро немогућна и да стоји изван науке и изван уметности. Орећа у опште, веле они, добро, лепота — не могу се одредити. Ну они лажу. Крећући се унапред, човечанство је увек и одређивало само добро и лепоту. Добро и лепота одређени су пре тисуће година. Ну ова одреба њима, жрецица, није по ћуди, — она покрива њихову празнину и, шта више, добру и лепоти одвратну штетност онога, што они зову науком и уметношћу. Бразилски, будиски и хинески мудраци, Јевреји, Египћани, грчки историци, одређивали су добро на најтачнијн начин. Све што уноси јединство међу л»уде — добро је и лепота је ; све што их раздружује -- зло и ругоба. Ови људи знаЈу ову одредбу, — она је урезана у нашему срцу. Добро и лепота за човечанство је оно што здружује људе. Према томе, ако присталице науке и уметности одиста имају пред очима добро човечанства, они треба да унапређују само оне науке и оне уметности, које воде овом циљу, и кад би они тако раднли, онда не би било многих наука, којима је циљ срећа само неких друштава, а погибао других. Кад би срећа била одиста циљ наукама и уметностима, никад испитивања позитивних наука, које немају често никакве везе с истинском срећом човечанства, не би добила такве ничим необјашњиве важности. То се може рећи и о производима уметности, подесних само за надражај развратних стараца и за провођење времена лених људи. Човечја мудрост ни пошто није у количини знања. Има бескрајна множина ствари, којих ми не можемо знати. Није у томе мудрост, да знамо што више. Мудрост је човечја у томе, да знамо