Просветни гласник

ИСТОРИЈА

ВИЗАНТИЈЕ

„Страхиња се за њом натиснуо, Што перчином небо подупире, И оружан к'о јуначе збиљски, Који ради, брани уздижући, И кој' но тек жањући сеје, Да сачува но умника врст'цу.« Пао је из облака, не зна ни куд ни шта ће. Угледао је мому, те се за њом упути. Она у дом, а он за њом : «добар вече» и затражи да преноћи. „Стидна мома скромно л' проговара: Ил' ти ноћит ил' ти вјековати, Вољан био кад си нама допГо, А ето ти родитељи моји, Хајде к њима ка'но би к својима." Он на то па у кућу, рече ко је и како је залутао ловећи „свилноруну дивокозу ол' аждаху с драгоценом круном » Радо га примише, те му изнеше сваке ионуде, «што им вртић и година дала." Напи се воде, расхлади се мрвке, леже у хладак, па потеже иза паса кавал (?) и стаде свирати и певати. Дође време и да пође. »Испратп га сакрушено мома, Очи са њега скинути не могла, Зеничице с росом павлажпла." Зове је собом или «збогом остај." Она хоће, али да остане до зоре. Он оде, а она невесела дође у врт «ђе је пустник мало с' побавио", да се исплаче. У то ето јој посестриме „Сјавке" (Данице), да јој учини гато хоће, јер ју је склонила од највећега врага. Теши је, да се нада у Бога, па ће он залутати и опет к њој доћи; а она ће њој светиити и показати пут. Милица остави своје, ишла је лагано — не знајући куда, док се на једном не обрете у свом вртићу, у ком затече свога (( дивна м да спава, али «зенице сунца, које лучам' сјају, не заклопио.» Она се обнезнани. Кад се прену, беше у другом Ципру," »Ђе без сунца увијек је дане, Ђе н' и роса даждцу замјењује, Да и цвјетки уза собно цвате И утјечу с' тко мирисат' љупче.® Драган крај ње, а иосестрима светли. «У драгог се објатијам' вид'ла и , а родитељи се њихови веселе. Старци се за руке ухватили око своје деце, те им песму певају. оКако сада тако било вазда ! Тко се воли, нека се и грли." (НаетаБпће оо)

ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈЕ од ЦАРА ЈОВАНА КАНТАКУЗИНА ИЗВЕО Димитрије Алексијевић (СВРШЕТАК) Царица пак Ана, кад дочу да супарник пмператор ужива велику мнлост у краља и да се опет спрема с војском на Дидимотих, посла краљу Луку и Макарија солунског митрополита, да му понуде неке вароши, које би му уступила, кад би јој Кантакузпна везана предао. Краљ отворено и с презрењем одби посланике, говорећи да таки грех неће учинити ни за сву грчку царевину, а камо ли за неколпко вароши само. Неуспевши ништа, посланици врате се у Византпју; али не би времена, а ето њих опет у Србију с повољнијим усдовима. Обећали су му тј. све градове западно од Христупоља, оснм Солуна, само да краљ баци императора у тамннцу, па ма га њима и не предао. Краљ их и опет одби, говорећи, да захтевају нешто што је немогуће. Особито их краљица Јелена жестоко нападе и љутито отера као служпоце неправде, што бн српско поштење окаљало. И властела ннсу била учтивија спрам посланика, назвавши их лудима, ако се цадају да још и у тако недело могу завести Србе, јер су сви волели императора, не трпећи ништа противу њега, теједан пзмеђу њих, по имену Ковач, уснротиви се отворено и запрети посланицвма смрћу, ако се што пре не окану тога, пребацивши им и грубу неосетљивост, што су „кзбилн својим рођеним рукама грчко око, (императора), а сад би пздали и грчку имперпју, само да га савршено угасе, бојећи се да се некако не врати и опет прогледа". (гл. 52.). Дидимотишани опет, видећи да им са свију страна грозн опасноет, и да ниоткуд помоћи нема, ако им се скоро император не врати, послаше у Србију Тарханиота Манунла, да престави императору њихово стање и преку потребу његовог повратка. Император, којп већ беше и сам почео смишљати на повратак, кад га још и Тарханиот замоли, ужурба се живље око краља, те се тако спреми војска помоћница. Тарханиот, и ако је у највећој тајности извршио своје посланство у Србији, онет не утече бадром оку Апокавковом, који, да би осујетио путоваше дидимотишког послаиика, јави краљу да жели с њим се пуститн у преговоре, повољне Србијп. Краљ с пристанком царевим одреди Амфипољ као место састанка. Али упутившн се тамо у друштву са императором, намера му је 82*