Просветни гласник

636

ПАУКА II НАСТАВА

бида, по Рељином казпвању, преко кога се посредно водпли преговори о састанку — да ухвати Апокавка, бранећи стпар императорову; Аиокавку опег, да задобије краља као савезвика своме зету Палеологу Андронику, кога би за императора прокламовао, и да га опет иаговара да затвори Кантакузнпа. Алп се са састанка разиђоше без успеха, не могавши да улови један другога. У томе умре и Реља, а краљ стаде прибирати вароши његове као своје, остављајући у свакој посаду од најодабранијих момака војске, дате нмператору у помоћ, а са осталом и заједно са императором одоше на Серез. Али пре него што предузму непријатељства, краљ позва Сережане да варош предаду пмператору, „јер сам се њему обвезао заклетвом, да и ја будем савезник и прпјатељ варошима које се буду па лен начпн предале, а непријатељ, којима се буду одупнрале. Ако ме и ви послушате и својевољно пређете нмператору, и сада ћу се одмах удалмти и ппкада у будуће пећу вас узнемнрити; а а ако се јогуните п не послушате ме, у крш ћу вам земљу претворатн", претиоје краљ. При свем том, Сережани отераше веснике, говорећп, да ће пре свашта поднети пего ли Кантакузину служити. Император опет, видећи каквој се несрећи Сережани нзлажу пз јогунства и пакостн, и да ће Србн силом и опсадом отргнути још једну лепу и велпку грчку варош, узалуд их је саветовао да поштеде себе од опсаде и њених ужаса. Он је њпма предлагао, да га само по имееу припознаду за госнодара, па ма га у варош и не пустили, а јамчпо им, да ће пх Срби штедити пз обзира на савез и узајамне заклетве. Сережапи му парламентара пскасапише, а њега саркастпчки исмејаше, говорећп, да се за њих не брине толпко, већ нека гледа куда ће сам са својима. Не би друкче, него по жељп војске да иде с једним делом у Диднмотпх, а краљ с другим предаде огњу и гвожђу њнхову земљу. Али императору, тек далеко од Сереза, паде на ум да је краљ најодабраније момке од српске помоћне војске поставио у посадама варошп од Реље наслеђених, п да је опо што је с њим пошло пука гомила, утучена од умора двомесечног ратовања под краљем и паником обузета, мислећи да иде па Нарћане и Индусе а не на Тракију. Они су зато и коње, и оружје и све што су имали од вредности, слали кућама, да би бар деди остало, кад они морају пропасти. Представљајући себн император, како би изгледало, кад би га Византинди у Дпдимотиху опселп, науми да се опет краљу врати, да му војску поЈача, па кад на Дидимотнх пође, да пзгледа сплан п страшан, а не смешан непри-

јатељима. Али Грди, којн се беху па свашта решнли, пре бп у пакао, него што би се у Србију вратилп, и пмператор их тешком муком на то склони. (гл. 54. и 55.). Дидпмотишани, чувши да се император опет вратио у Србнју, узбунише се у очајању, и па предлог (жене Кантакузинове) дариде Ирине обратише се лукаво бугарском краљу Александру, да закључе прпвидан савез. Али краљ Александар, и ако савезник императора Кантакузина, стаде подговарати краља (Душана), преко сестре му Јелене, да императора бацп у тамницу. И краљ не хте га ни убпти нн затворигп, али војска, коју му даде да се у Дидамотпх врати, не беше пи већа ни боља од прве. Осим тога, императору беше нестало н новаца, а они Срби, који су билп пмућни, нпсу му хтелп позајмити, што су га, како који дан, гледали све у већој непрплици, па су се бојали, да савршено не пропадне, пре него што до цпља дође. Кад се у овакој непрплици император налазио, пријави му се неки Грк, но нмену Арбен, из некадање грчке вароши Лерина. Овај му се човек понуди, да се код Берјана, имиераторовпх прпвржепика, заузме, те да га у варош пусте, јер су нм српске иавале биле већ додијале. Краљ то допусти и још ппса Верјанима, да имиератора прнме. Краљица Јелена са особптом заузетошћу навалн на нмператора да што пре нде у Бер, јер је заузеће ове велпке варошп веома важно било за даљи развој послова. „Немој пи чекати, говорила му, на војску која ти се у помоћ спрема, него поведп моје н мога мужа Германце, који су, као најамнини, увек готови, и још твоју дружину, па похнтај у Бер, док се нпсу предомпслили, па ако те по обећању прпме, онда ће доћи п она војска, која тп устреба за посаду, а ако се предомпсле па те одбију, онда ћеш употребитн војску, која ће већ битн готова за то." Ово говорећн, краљица усгупи императору своје најамннке Латпне, убеђујући и краља да учпни то исто. (г. 1343., гл. 56—58). Имнератор, вазда благодаран краљу и краљпцн на доброти и бризп њиховој за њега, поведе најамнике и свиту своју и оде у Бер. Берјани му одушевљеио отворе капије и послуже војску свачпм без наплате. Прпмером Бера пођоше и вароши Србица на тесалској граници, Платамон, приморска варош, и неке тврдиње, као Каменица (Петра), Шосак (Ј2 ш<гго1;) и Старпдо, те се император прилично прикучи Солуну. Кад краљ виде, да се Бер и друге варошн својевољно предадоше и да је доспео сам бранити своју ствар, охладне спрам њега и без икаква другога узрока, дотадање пријагељство замени мрж-