Просветни гласник

638

НАУКА

И НАСТАВА >

гово прнсуство и савет пеопходни. Император пак, коме су пријатељи достављали да га краљ зове да ухвати, чпнио се томе невешт, да не би ствар више замрспо; а преко свог млађег спна Мануила и унука Анђела, изјавио је краљу своје сажаљење што очекујући свакп час да га непријатељ нападне, пе може оставити скоро задобивену варош док се добро не утврди, па да лично дође, него ће му преко послаипка саветовати што најбоље зна односпо пеонских заплета. Ераљ, који у истини није ни имао посла с пмператором, поразговори се са посланицпма сасвим о другом нечему па их пспрати натраг, а доцније, впдећи да се лукавством не може помоћи, откри своје мисли, и носланик предаде императору ову пзјаву од краља: „Ја више не сматрам да ме заклетве и уговори везују. Ти гледај за себе, шта ћеш, јер се ја придружујем царицп Ани". Ова изјава јако узнемирн императоровце; међутим су опет хвалилн Бога што их је својом промишљу био заштитио дотле. „Јер да нас није говорили су, Бог својом руком одозго спасао, шта је друго помело краља да нас не упропасти, кад му оно бесмо у рукама и кад најлакше могаше ? А што он, кад му оно грчки државннци уступаху много више вароши и блага него што ми данас имамо, и што би сад све било његово, не пристаде, него и два и трп пута врати им носланике, а сада кад нам нпмало пе може наудити, свакпм се лукавством служи да изврши оно што би некад лакше него једном речју извршио ; није ли јасан доказ, да она искреност, коју нам је указивао, није њему својствена, него прнтворна, да дође до потпоре јачега? Епо га сад где се открива, жалећи што смо се обезбедили". Апокавко дакле, позивајући Берјане да одустану од нмператора, похвалио се да је краљ његов савезник, а савез са императором да је био маска и нревара. Алп п император у невољи обрати се турском сатрапу у Смирни, те га оцепи од Апокавка, а краљу преко посланика јави ово: „Премда си ти мени отказао савез и заклетве које си ми положио, опет ја, памтећи почаст п пријатељство које сам у твоме дому уживао, нисам се ни увређен нашао, нити сам заједницу прекцнуо, све мислећи, да је неумесно, да не поеажем самим делима моју жељу да вратим пријатељима толику мплост. Те кад ма и турска војска дође и могаше ти нанети велику штету, ја је спречнх заповедивши да се твоја земља, као пријатељица и савезница, не сме пустошити.

Поред тога, ја ћу ти и у будуће на руци бити колнко будем могао, па сад од тебе зависн, да наклон будеш мени, који тп остајем добар пријатељ, или да пригрлиш рат, без икаква довољна и оправдана изговора", и звао га да дође с краљицом, па да пду у Диднмотнх заједпо са турском војском. Осим пак Тесалије, која је нмператору увек била привржена, он помоћу Турака освоји и у Тракпји неколико градића, којима постави за управитеља неког страховитог хајдука и некадању српску прибеглпцу, Момчила Бугарина, да би утицао на бугарско становништво тамо. Помоћу Турака он уђе и у Дпдимотих, али Апокавко задоби и бугарског краља Александра, уступнв му неке вароши у Тракији, а после неколико сукоба са Турцима, он побунп п њих противу њиховог вође Амура, те се врате у Азију. Император се нађе окружен страховитим савезницпма, «од којих је сваки за се био довољан противу целе империје". (гл. 82). Јер краљ (Душан) на челу своје најодабраније војске беше допр'о до Жпхне, с намером да императора потера у Тракпју; краљ Александар, као савезник младога Палеолога, примицао се Стилвни; патријарх је у Византији дигао на пмператора мало и велпко; Апокавковци уловпше п Момчила, те и он пође противу императора. Император посла краљу Александру посланпка и позва га да мирује, а храбрећи себе он опколи Гратианупољ'), трудећи се да га добрим пачином задобије. Краљ (Душан) пак посла пред Жпхну, под заповедништвом свог најхрабријег и најсмелијег војсковође Преалпмпа, најглавнију трупу своје војске протпву некпх Турака, чнје су лађе Л.атинп били спалили па су ишли сувим до обале тракијске да се отуд превезу у Азпју (гл. 68). Преалимп, коме је бпло заповеђено да на Турке удари где их стнгне, сукоби се с њнма код места названог СтеФањаии. Турци, нашавши се на сред поља, поплаше се од српске коњице; те утеку у кланце оближње планине. Срби, видећи да је земљиште непрпступно коњици, и бојећи се да не пострадају, ако се јашући кроз теснаце пробију, одседну коње п једва се под теретом оружја пењаху уз брдо пешцце. Турци, видећи то, повуку се даље у брдо. Србн, који се лукавству не досетише, пођоше за њима па кад се прилично удалише од својих коња, Турци потрче — не на Србе, који обиђоше — већ коњма, па као лакши претекоше Србе и узјахаше им коње. Срби, оставши без коња, нађу се под мачем, те Ј ) Била је гдавна варош полуострва Халћидичког.