Просветни гласник

ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈК

645

злоставн укућане и сроднике, већ да чека 15 дана, док прибере имање и породццу, па да му за тим све преда. Император новерова Вељку, и кад прпми заклетву да ће му се обећано испунити, врати се у Солуи. Вељко пак, као држећи се заклетве, дозвао је иородицу из Србпје и прпбирао мариу и остало имање, а довољно је исираћао и у Солун, за доказ наклоности спрам императора п одржања уговора. А цар, који беше већ чуо да се велика војска од Грка и варвара кренула лз те околпне, и да је император са иеколико лађица п мало турске пехоте био дошао у Солун ц освојио Бер, Едесу н друге варошице; осмели се те поведе, истина не велику, али далеко већу војску од императирове и пође хитно на Солун концентрички са Вељком, с ким се одмах сједини. Цар на Солун, а његово посланство дође да пребаци императору леблагодарност, што је првом прпликом заборавио сву дотле учињену доброту, и да га прекори за отимачки вачин војевања, у опште, што је рад^о оно што није требало да ради, и што му није доликовало као: пустошење, поткупљивање, издаје и отимања. Али како се учињено не може отчинити, звао га је на састанак да се помире п поравиају. Император прими нозив, и кад дође одређени дан састанка, па коме бп се већало о миру, заклетвама, првјатељству итд., оба императора, оружана са оружаном пратњом, појаве се на месту састанка близу Солуна, кудаицар (Душан) дојезди са оружаном свитом. После уобичајенпх обреда, поздрава и отпоздрава, цар Душан узе реч: „Неправичан си, рече, о царе, лаћајући се оружја; а ја сам мислио да нема нишга шта би те могло завести да менп будеш неблагодаран. Јер ти знаш од свакога боље да, кад те оно твоји земљаци из грчке земље — истнна иа иравди, што и сам признајем — отераше; ти онда дође нама, који ти нисмо нити чиме обвезааи били, ничи смо морали да се за тебе заузимамо, што си био неправично гоњен; већ ако хоћемо говорити истину, ми смо још могли користити се тим вашим свађама. А ја и поред толиких депутацпја, које ми твоји прогивници послаше, п поред толикцх обећања да ми блага даду и грчке варошп предаду, и поред толиких ионуда да ми буду пријатељи и савезници, само да им једину услугу учинпм да тебе везана иредам или код себе задржим; ја иепристадох — а могах најлакше, као ипо су и теби позиате прилике, у којима ти оида беше већ шта више, дошав мени, ја ти и два трп пута дадох војску у помоћ. Због свега овога ја сам мислио, да ма до вакве силе ги дошао, иећеш се заборавитн дотле, да моје вароши наиаствујеш. А

ти, судећн по твоме поступању, све си то заборавно н на челу варвара дошао иа мене као на непријатеља, који ти је богзна колико нашкодио; иа једне си варошп већ оружјем отео, друге на превари, а неке сл заплашио, те су ти се предале. Алн да Је само ово! Него си п од посада и властеле нешто побпо, а остало у робље одвео, па само кад тп се свидело, претварајући се да им слободом неко благовољење чиниш, ослобађао си их, а у ствари више сн их жалостио слободом него ли ропством, лишивши их блага и сгоке. Ово натера човеку гнугаање, а теби иршшсује велпки недостатак осећаја благодарности. Ну и ако си ме грдно оштетпо, опет, не желећи да ти будем непријатељ, већ пријатељ и савезник као и пређе, предлажем: да сваку маленкост презремо, па да обновимо пређашњу веру и бивше пријатељство под условом, да сваки задржи оно што већ држи. А ако је тебн иротивно што сам ја нешто грчкога поседа откинуо, онда се чреба сегити, да си ти од истога дела, који другоме припада највише притисиуо. Због свега тога, дакле, треба да се помиримо, веру утврдимо, па да у мпру живимо. А ако ти и ово нпје повољно, онда пази, да ти се уз то, што се ваљда нећеш помоћи, не приппше још и порок лакомства и неблагодарности према пријатељима и добротворима твојим." Ово цар рече у присуству многих, а император промисливши се мало, стаде се цару правдатп овим речима: „Ништа, мислим, није од памтивека толкко људскога живота стало, нити је друго што тако пзазвало размирице и ратове, као што је неправично суђење између себе и другога — кад тј. човек себи прашта и најнеумеснија дела, а другога и за најлакшу осуђује најстроже. И то је оно, што је живот ускомешало и што је упропастило не само домове и варошн, него и читаве државе, које су лакомо покренуле неправичне ратове. Ово се исто, мислнм, догађа сад ц теби; јер кад би ти судио добро ц беспристрасно и мени као себи, не би мислпо да ти, који си мпмо сваке вере и заклетве заузео толико грчких вароши, никог не вређаш; а ја, који сам од многога заузео мало, и неблагодаран сам и незахвалан, и што је најгрђе: неиаситан. А ако сам ја, гоњеп мојцм земљацима на правди и отеран из грчке земље, дошао теби, водећн и више сроднпка и пријатеља као и богаства; а ти не подлеже искушењу ни жељи за толиким иашим благом, ни за оним што ти моји противници нудише, нпти моме иријатељству претпостави вароши и иростране иределе, које ти нуђаху само да мене здоставиш: то ти аи сам не поричем, јер