Просветни гласник

644

НЛУКЛ и нлстлвл

метида да је од одржања вароши Србпце заиисила и Тесадија. Имперагор већ се прибдмжи вароши и пустн већину војске да пљачка окодину, коју баш обустошп. Еад се империтор још више прибдпжп вароши, стаде се спремати за напад. Становпици пак из околине, које Срби нису пустидн у варош, поплашени, присташе слошки уз императора, н војску му лепо дочекаше у кућам<* ј'" м -јер су и онако бпли прпврженици његови, као и онп у нарошп, само што су варошанп морали сдушати Србе због својих породица, које су биде у вароши затворене. Трећег дана ударп на варош, а становннцн нз околиае увераваху имиератора, да њено освојење неће бити баш немогућио уз њихову припомоћ. Како пак због врлетног земљишта ипје се могдо са свију страна напасти, император постави јачу силу стредаца на месту, с којег се могло наступати, и заповеди да бацају стреде на браниоце. Други опет, огрнувши штитове, напали су и ироваљивади једну зпдину. Вровала се сдучајно отвори у једну нразну кј ћу, па кад су већ почедп да улазе, уђе у кућу домаћица случајно, на кад виде проваду, дпже ларму. У тренутку стиже одбрана, која одбп нападаче од зидина. У највећем јеку одбране стаде беснити и пљусак, те и остала војск^ нагпу одстунати, немогући да се бори п нротиву непогоде и противу иенрпјатеља, који се чврсто држао на бедемима, док су се Грци клизали ио благу п стропоштавали се. Император, впдевшп да му првп покушај не пспаде за руком, пзгуби сваку наду да може варош оружјем савладати или да Је ио киши п зими опсађује, врати се у Бер, водећи са собом п већину угледнијпх грађана пз околине, који су се бојади у месту остати, да их Преалимп не казни што су се побунили, прндружпвшп се том приликом имиератору. Док се у Беру пмператор бавио, дођоше му тајно на дсговор депутације најглавнијих варошп, које су некада грчке биле, молећи га да им дође на да Србе отерају. Шта внше н пз самог Скопља, цареве престонпце, коју су Срби од грчке царевине за време првог Падеодога Михаила били освојилп, дође јавно императору депутација, зовући га сдошкп, да му варош предаду- Дар Душан војевао је у Пеонијп, кад чу о цамерн императоровој нротиву Скопља; па и ако је имао на окуну велику војску, опет је опрезно избегавао сукоб са императором. Скопљани га пзвестише депутацијом о опасности коЈа им од императора претила, н за номоћ га замодише. Душан им прво рече да му се надају, ако им опасност загрози, а посде, кад се стадоше проносати све страшнији и страшнпји

гласови о упаду Грка и Турака, отворено напусти Сконљане п још им заказа, да се свакн спасава како зна, јер њему нису дозвољаваде придике да им у помоћ притече. Скопљанп, скуипвши се, решише: да је несмислено одупирати се снли, којој ппје ни њпхов владалац смео пркоспти с тодиком снагом око себе, н јавише пмператору да му варош без отпора Јстунају. Доцнпје пак, кад се то страховање не обистнни, цар стави под суд Скопљане за велепздају, од чега се они лако оправдаше; јер архиеппскоп, који им је судпо, пзвпни их говорећи, да нису крпви што су паметно и обазриво бплн решили да уступе сидп, него је цар крпв, којп не само да пм помоћ отказа, него још и саветова да се сваки спасава како зна. Ово страховање, од кога се читаве варошн престравише, изноло је још и то: да су многе вароши склоне да се опет старој Внзантпјн нрпдруже. Па пе само вароши, него и најмоћнији Срби, потајни н стари прнјатељп императору, поагелеше госнодарство његово п ступише с њим у таЈне нреговоре, бодрећи га да се к њима крене, па да сви прегну п на руци му буду. Двојпца, богме, и одметоше се; један, највиђенијп вдастедин и сродник самога цара, по имену Хдапен, који је под собом имао н придичну војску и велико имање; а друш нпје био тако чувен, али је и он управљао неким варошнма и заповедао пеком војском, по нмену Толпслав. Обојица су доносила вести нмператору од остаде вдастеле, да ће се побунп ги,чим зарати на њиховог рођеног владаоца. Император пак, који није имао вдљане војске на окупу, није за добро нашао да се на бунтове осдонн и да себе онасности пзложи, него оставив Дипдоватача за уиравитеља у Беру, а НићиФора Сарантцна у задобивеннм варошима Тесадије, врати се у Содун. После неког времена имнератор, праћен имиератором зетом, заиојштп на Србију и ударн прво на Женско, са кога су Србн чесго пакостиди Солуну војском састављеном од Срба и Грка, који су, кад н град, нотпади Србпји. Градоначелник Вељко, страхујући да град не отму оружјем, јави императору да му се вољно предаје, а да би га уверио, даде му светпње из недара (крст ?), и само што се није заклео да ће му град нредати. Императору се, наравно, веома свиде да узме тврдињу без крвн и ризика, па дозва себи Вељка. Кад Вељко дође имнератору у логор, ноложи заклетву да ће му се и сам и тврдињу предатп.само га је молио да не удази одмах у град нитн да га војском поседа, да му не би имање, ведико и растурено, разграбили, и да му цар, којц би се на Вељка ражљутио, не