Просветни гласник

29

се разговара. Мојсије је давде управљао у место Јехове, ч да бп олакшао себи ову управу, он је поделио народ на дванаест племена. Десет од ових племева добише називе од имеаа синова Јаковљевих, а то су: Рувимово, Симеуново, Гадово, Јудино, Исахарово, Завулоново, Венијаминово, Даново, Асирово н НеФтадимово. Два нак племена, ЈеФремово и Манасијиио, назваше се по именима синова Јосифових . Било је још и трпнаесто племе, „1евијево, о коме смо казалп да је вршило свештенпчку дужност. Свако племе имало је свога пчглавара (нази), којп је њиме управљао помоћу савета стараца, састављеног од породичних старешина. Од ових породичних старешипа Мојсије одабра седамдесет и од њих начинп као неки виши савет, да му помаже у управи над народом. 6 Закони Мојсијеви. — Сем закона божјег од десет заповести Мојсије је издао и многе друге законе, који су се односили на богоноштовање, на грађанско и кривично право. Ови су закони изложени иоглавпто у Левитској књизи и у петој књизи Мојсијевој, која се зове аоновљени закони. Левитска књига садржи највише прописе о богопоштовању. Најзначајпији од ових пропнса јесте забрана да се не подижу кииови ради обожавања. Али ма да није било видљпвог бога, Мојсије је опет допустио да се приносе жртве од животиња, само оне нису сматране као са свим обавезне. Законима је било одређено и светковање великих празника, као што је празник Пасхе у меседу, којим се почиње година, и празник шатора за време бербе, највеселији празник у Јевреја, који их је опомињао на номадски живот под шаторима. Особито се пак морао светковати седми дан у недељп или субота као дан молитве и одмора. Као што се седми дан светковао као дан одмора људи, тако се светковала п седма година као година одмарања земље, и онда се није смела земља нп засејаваги ни обрађивати. Тако псто светковала се и година која долази после седам пута седам година, т. ј. аедесета или оиросна година, када се продата земља враћала својпм првим сонственпцима и кад робови добиваху слободу. Од грађанских закона особито су знатни онп који се односе на брак и својину. Брак је био обавезан за свакога. Земља је сматрана као својпна Јеховпна, за то се и морала сваке педесете године враћати њеном првом сопственику. Давање новада под интерес било је строго забрањено. Кривични закони билн су оштри, особпто онп који су се односили на кривице учињене противу десетзаповести божјих. Тако, онај који би обожавао туђе богове био бп засут камењем, а онај, који би опсовао свога оца и матер, или не би празновао суботу, био би кажњен смрћу. Онај, који је телесно повређен од другога, имао је право да тражи новчану накнаду, а могао је да захтева као накнаду псту телесну казну: око за око, зуб за зуб. У опште, телесне казне биле су врло честе, а затвора ннје било. — Међу овим разнпм закопским прописима било је много игијенских прописа, који се односе на храну, на чистоћу куће, тела и одела. Било је одређено законом, које су животиње чисте, а које нечисте, које се могу јести, а које не могу. Од

игијенских прописа особито је знатан онај, који се односио на заразну болест губу, која је много беснила међу Јеврејима. 7. Издазак нз пустиње. — Посде уређења народне управе и после увођења ових закона, шго Мојсије пзврши у Синајској пустињи, Јевреји не одоше одмах у „обећану земљу," већ још дуго луташе но пустињи. Сви ови оттри закони не могоше их још прииремити, да издрже борбу са народима, што живљаху у Палестини. Они не хоћаху ни да се боре, те да оружјем задобију себи домовпну, нпти могаху да сносе оскудице пустињског живога. Они непрестано жаљаху за Мпсиром, говорећи: „Опоменусио се риба што јеђасмо у Мисиру забадава, и краставаца и дука црнога и бедога, а сада посахну душа наша." А старешине њихове јавно викаху: „Изберимо једнога, који ће пас вратитп у МисирТек после четрдесет годипа лутања по пустињи, тек када изумре део овај мекушни нараштај, који је запамтио лепоте мисирске, и када стаде на снагу нов нараштај. прекаљен у пустињи, тек тада Мојспје изведе Јевреје из нустиње и предузе ратовање за освојење „обећане земље." Г,ЛАВА III. Настањење .Тевреја у Палестини. Судије. 1. Стаиовништво у Палестини у време доласка Јевреја. — 2. Освојење и иодела земље на чсточној сграни реке Јордана. — 3. Освојење земље на заПАДНОЈ СТРАНИ реке Јо РДАНА. — 4. НОДЕЛА ОСВОЈЕНЕ зем.бе НА ЗАПАДНОЈ СГРАНИ реке Јордана . — 5. Судије . 6. Филистеји. — 7. Самуило и крај владе судија. 1. Становништво у Палестини у време доласка ЈевреЈ*а. — У време доласка Јевреја у Падестину живљаху у њој више народа, који се зваху заједничкпм именом Хананеји. Од ових хананских народића најзнагнији беху ови: Аморејци, који имаху у својој вдасти доста земље не само на западу од Јордана већ п на истоку, од планипе Ермона па до речице Арпона; Хетеји (Хети), којп живљаху западно одМртвог мора, око Хеврона; Јевеји, који становаху северно од Мртвог мора, и Јевусеји, којп живљаху око града Јевуса (Јерусалима). Са овим хананскпм народима живљаху у суседсву и другн пароди, као што су: Арамеји, северно од Палестине, између Антп-Л.пвана н Еуфрата, чнј град беше славпп Дамасак, и Терахити, јужно и источио од Палестине. И Терахити се дељаху на више племена, и то на: Едомце, Мадијане, Моавце н Амонце У приморју, северо-западно од Палестине, становаху Феничани, а југозападно Филистеји Свп ови народи (сем Филистеја) беху сроднп међу собом и са Јеврејима, п говораху слпчнпм језпком. Сви онн пмаху сдичну веру, обожавајући природна теда п појаве. Њиховн гдавни боговп бпли су сунце п месец. Сунце се звало Вал иди Адонај, амесец Астарота (Астарта). Њнховаверауове богове, чији храмовпбеху подпгнутп пошумндама на брежуљдима, беше сасвнмразлична од јеврејске вере у невидљивога Бога Јехову, и