Просветни гласник

714

ПЛУКА П НАСТАВА - --

ЕАУКА И СИМА МИЛУТИНОВИЋ, САРАЈЛИЈ А (1791.-1847.) од 'јоОРЂА р. ТзОРЂЕВИЋА (НАСТАВАК) <( Мазда )! је трећа по реду, алегоријска такођер слика, мање занимљива а и краћа; у њој се износи моћ божанства. Ова је песма много слабија, а и језик је у њој много рогобатнији. «Разновидје витештва'' је најлепша у овој књизи, а доста нагиње по духу и облику народној песми; у њој слави јунаштво Краљевића Марка, певање Милош Обилића и снагу Реље Крилатице. „Зборавица небеснога Плавна, Пазилица зрачја и звијезда", посесгрима Краљевића Марка зове га, да похита «к југу под полудне", па да види (( божество у чоечју лику и врлину иод љепотке видом, што н' и тражи свијету јављат' се « Марко брзо пође. У путу срете на жераву натмурена Обилића «рек'о б' козе ни цигле му дома." Поздраве се, па изаберу место «у прииски Качаника кршна.'' У то Реља стиже «на јелену тринест парожноме." Кори их, што су без њега изишли, али можда су и они у шетњу изишли као што је и он јутрос излегао «у планину руднична Крешева" у лов, али без коиља и стреле. На путу га налети јелен, на ком беше лепотица: у десници јој кадионица а у шуваци лаворов венчић. Омахну га и учини му се, да намигну па нромаче. За њом појури, али сустиже само јелена, те њега уседе. Јелен и против његове воље, донесе га амо. Обрадоваше му се, па стаде Милош причати: «Сан је клапња, Вншњи је истина", али ипак не може сана да заборави. Уснио беше, да је у неком граду, на далеко чувена, ленаМиљанка, и да суњих троје пошли, да је просе за онога, кога од њих заволи. Зашли су на путу «у пустоловине." Човечје слике нигде, само »Тичурина тамам за јахања, И урлака, што икада другди. Ал' ти јаве с' горе сунцо-свјетле, Којих врси еваки својом бојом, Пламте давно ка' вјечннјем огњем, А са драгог у дробу камења, Усијана да се разбуктало Те млазима у небеса лиже »

НАСТАВА Дању, да га, ко воли, види, а ноћу, да путницима светли као опомена, да се пазе пешчане лађе «и јездака пустињскога владца", који се «с грбељом и тршчаним луком" у руци не боји силе свега људства, нити има господара. На подгорју безброј људи пиљке траже, на што им се Марко насмејао. На један пут коњи сташе Фрктати и ћулити се, а преда њих искочи »Ђаво чити у скврженој баби, Окорјела од вијека дуга Ка' но светац.... Фирауиска рода." Погледа их оштро, па затражи од свакога по залогај сољенога хлеба, да им каже, шта их чека. „Извадисмо сваки од брашненице По комадак, него и замашни, Да с' бар једном засити у вјеку, Шивом мршом да не страви друге.« Она узе, а не једе, већ диже десну руку, промрмља нешто «к'о закуке самоука писма'\ па рече, да је у граду, ком они иду, а око кога је «хендек и водица", арапка владика, сесгра њена, млађа од ње, «јер у близњи је с' родила прије", лепша и врачара. Ова је њу и мужа умртвила, па сада разгласила, да се удаје, а лаже, јер који год дође, не враћа се дома: или га прострели очима, те или свисне или ослеии, „Па га текар у колеса преље, Међу тигра и логова змаја, Што обадва љубимцам' су њојзи. На њима се свуда прошећује, Доклен јој је земље и државе, Док јој ноћи и душманска мрака И док бљештак окита јој стиже." Одвраћа их да не иду; даде коњма залогаје : «сваки свога госе коњу даде", па ишчезе. У двоумицу тако сташе, док Марко не баци топуза у небеса, „Да је зам'к'о оч'ма и о6лац'ма И рек'о ба до бога је от'ш'о, Да г' упита, шта нам' чинит' ваља. (< Топуз Марко у мишицу ухвати, кад на њему : „Јуиаштво се не мож' побједити, А још мање да презати знари." Исте речи беху и на небу. Марко мешином наздрави, што и они учинише, па се крену. Свак се уздао у себе, а и коњи им се разиграли. По тешкој врућини, по подне, стигоше у капије градске, које се затворише, чим уђоше.