Просветни гласник

716

НАУКА П

НА.СТАВА

И Марко исприча, шта му се десило, па их позва, да заједно пођу. Ови једва дочекају, те појездише «низ Маћедонпју ка Стамболу царскоме преотољу.® Хтедоше, да сврате у Једрене, да виде Кастриотову сабљу, св. камилу и књигу, али их сусрете мома, која је њих коњике «главом надмашала, а некмо ли моћу и својствама." Карактеристичан је опис те девојке : <,При бедри јој демискија љута, Што ј' грађена девет годин' дана, У води је три годин' лежала, А у ватри три љета гријана, Пак три љета истекар кована, Из комада три товара гвожђа, Док остале три окице једва, За капом јој сво Ноево крило, Ал' и пуно сока миришљива." Кога овај опис не подсећа на оне народне песме, у којима се јунак н. пр. Краљевић Марко ослобађа роиства сабљом такога описа ? Она их ослови и позва да се огледају прво : »Ево крило људска пуно мозга, Тек у сребро струком оковано, И псрје му цигло позлаћено, Обвијено дробежом камења, Ове драгога и свакакве краске, Да свјетлуца и велича дику. с< Ко га дигне и задене за челенку, нек је његово ; а ко не могне — њен је роб. Друго је, да се надмећу у певању, да се види »Ко ће гласом испунити поље, И околпе шуме и врхове, Да зечеви устумарају се, Мрки вуци и лисице лихе, А потре се дрвје и камење.® Ко је натпева, добива је за робињу, само је не сме продати, поклонити, нити покарати, јер ће је тада одмах изгубити. Ако га натпева, издраће му живом срце, у табане коњске потковати, нек иде куд и докле могне. Треће је огледање сабљом. Ако је добије, ето му ћорде „која ваља самог Цариграда, не оштри се, нит' се о што тупи.» Она ју је од оца добила као јединица, да замеће свуда кавге. „Ћорда" даје и савете, а и прича о преживелу добу. Кога посече. оживеће, али тада је мора узети за госпу, па што она рече : у огањ, у воду. — Ако не смеју да се огледају, а они нек целивају држак демискије, нека клекну четвороношке, да их прескочи, па нека онда иду!

После мало размишљања, Марко приђе, да дигне крило, али могаде само до колена, Милош до паса, а Реља задену га за калпак, па прошета пољем равним. — Она сад запева, а зечеви се устрче. Марко поче «ал, му било грло промукнуло, више силно него му је звонко, тер не могне наткачит' је њиме, истом роса шго понаде траву, а дим паре с' облацима диже." На Рељино иевање све звериње, што имало ноге, дотрчало му. На молбу Маркову и девојчину преста певати. Кад Милош запева, «[1ред њим трава с' у напред повила, Узлетјеле с' и свеколик тице, А зечеви свуд у брда нагли, Ђе но их де предусретну лихе, Кром и вуци што се устумаре. Једно с другим брез све размирице, Натјецаху с' тко ћ' умаћи прије, Јер стијење, шуме и долови, Грмљавн му здраже с' одгрмјават', Да с' отишје свим' откаже вјечно. Туда тко је досле боравио, Чак и сад се чини одзивати.« Мушкобања, кад то чу, на колена паде предајући му се, да од ње чини што хоће. Милош је хтеде одвести дома, да му двори остарелу мајку; али Марко не даде »Побратиме, мушкобању л' хоћеш, Што их у нас, што их ниђе, нејма? Не будали већ се својих сјећај, А њу пусти нека иде дома!" Она се склони, да иде дома, да мирује, с врата скиде огрлицу, па је обеси ждралину, да се дању дичи, а ноћу светли «к'о брезова разбуктана зубља." Марку даде демискију, а Рељи немаде шта, већ му се нуди да је узме дома, а она ће му чувати дом и завичај, а и народити дивне синке. Плач њен дарне Рељу, те је узе, па «као звезде преко неба", тако они преко поља одјездише у Босну, да припреме свадбу. Марко наже Цариграду к поочиму Отмановић пару, да му буде на невољи, ако га ко позове на мегдан. Али се шарац «упрућио напред упропнице, а изметну назад чиФтетима и па га однесе у Витош планину у пештеру, камо Марко није ни мислио. Марко га покара, на што му шарац рече, да и сам не зна, шга му је било, него нека се одмори. Марко задену «у пукоту стјене" шићар демискију више себе и мрачне ложнице; мешина му беше узглавље, а калпак наткрилио лице. Сабљи стаде говорити :