Просветни гласник

352

оиравдају моју оштрпну. Г. Аџић н. пр. ппше: пужан (нуждан), корисан, убива (убпја), упија (упнја), одбивање (одојчета), грозјана берба, чуча (чучи), прекореда, увече, прекодан,сутрадан, увис, предподне, слева, сазади, наниже (на ниже), упомоћ, прекодета, иредвече, за иста, што год, кад год, сведки, љуцки, жљезда, насљеђивањем, разбољевају, постицати, грдно много, колико је много, сдожај крвп, можданим сложајем, пз ненавикнутостп, сапуњавина, неминовпо, више ју је, кад ју је, ако ју је, рана (храна), од (ход), тијом (тихом), осветљење учионичино, сочпвов мишпћ, врмш мождано развијање, врши порођај, вршп одм&рање, за шта имаособине, седење је згурено, да се не расејавају рукама, кратко спавање и т. д — Ако се још узме да има погрешака и у иравопису, ноделп и пнтерпункцији, и да поред таког језика ни слог нпје ни леп ни одабран, ни лак ни разумљив, него гдегде на против рогобатан, тежак и тривијалан, онда се не може говорити ни о правпдном, а камо ли одабраном облику самога текста. За похваду је на том деду, што је ушло у њега много више добра материјала, нарочнто из шкодске игијене, него што то беше сдучај код дојакошњих списа те врсте, и што ио гдегде просијава дуча модерне игијене. Ирема свему овом ја сам мпшљења, да Гл. Просвет. Савет не може ово дело иреаоручнти баш ни у оном смислу, у коме то жели г. писац. Дела, која хоће да добпју ма и посредач ириступ у школу, а још уз саизвољење највишег просветног теда, треба да сваком речју нокажу жпг ненрикорног знања н савесног труда, потиуне тачности и неоскирњене лепоте. 20. маја 1&92. год. Београд. Д-р М. Јовановић-Батут. Савет Је, са свима нротиву једнога гдаса, усвојпо мњење г. реФерепта и одлучио: да се ово дедо ие може прпмити за понуђену потребу. Г. реФеренту одређепо је на име хонорара шесет (60) динара, за прегдедање овога дела. XIV. Прочптан је реФерат г. А. Лазаревића, о књизи „Историјска песмарица", од г. Мих. Јовића, учитеља, који гласи : Главном Просветном Савету. Проучио сам Историјску Песмарицу од г. М. Јовића, учигеља, која ми је дата на оцену.

Прво питање, које се сваком образованом човеку мора наметнути по прочптању ове књиге, то је питање: је лп иотребна шкодској литератури књнга ове врсте ? Мој одговор на то пптање гласп: јесте. Двојаком би цпљу у школи могао посдужити лепо приређен Зборпик ш.роднпх песама: морадном васпитању и неговању националних осећаја. Ако се, уз то, жели, да се чптањем народних иесама, везаних за поједини исторпјски моменаг, личност пли место, учврстп знање народне историје, чему не само да не може бптн никаква ирпговора, него би још требадо да се таква метода стално уведе у нашу основну школу онда треба вешто одабрати и лепо средити један зборннк таквпх песама, које бп плп чнппле целпну за се, или би ушле у Чптанку за онај разред, у ком се предајеисторпја. Нема сумње да норед песама, које су ушле у збпрку Вукову, Петрановпћеву, поред збпрака осталих скупљача, пма још мпого песама, које нису прикупљене н штампане, као што је опет извесно, да је Вук, који се, сиреман за иосао, бавио годинама нрикупљањем народних песама, средио п штампао најлепше народне песме. Прештампаване некодико нута, Вукове су збпрке песама биде опет ретка књига, док држава српска није узеда у своје руке нрештампавање Вукових дела У државном издању нзншле су, као што је нознато, две књиге песама. Ово крптичпо издање одлнкује се још и са техничке стране: фнном хартијвм и лепом штампом. К томе и необично ниска цена овој књизи прииомогла је да се за 8-4 године растурида у 10.000 примерака. Из Вукове збирке одабрао је г. Јовић петнаест песама, четири су Вигањићеве, додао је три уметничке песме (од Брзака, Драгашевпћа и Вд. Јовановића), иет песама од М. Ј., спеванпх у духу јуначких песама Вукових, и једну такву песму од Ј. Свега у г. Јовпћевој збирци има 28 песама. Поредећи несме из Јовпћеве збирке с песмама у Вуковим књигама, нашао сам пзвесну раздику између њпх. У тежњи да исправи неке ортографске погрешке п да избаци пекоје архајизме, г. Јовић је унео у своју збирку доста псправака. Тако н. пр. употребио је : хвала место вала; хладно м. ладно; уходио м. уводчо; гр'оце м. гргоце; хљебом м. љебом; их м. и; гурског цара м. Тхјрског цара; сриски м. Сриспи; Војина м. Воина; где м. гди; кад смо оно м. кадоно смо; врху м. вргу, итд. Адп је у овом исправљању г. Јовић остао непотпун. Тако н. пр. оставио је неизмењене речи: броити, обоицу, убите