Просветни гласник

радн.а. главнога просветног савета

851

других чуда; о води нема ни сномена у онштем делу I. одсека, него се тек спомиње после зачина и т. д. Има веома често и понављања п то због иенодесне поделе. Писад говори, тако рећп, о сваком питању најмаве по три пута, јер за свако пнтање има три одељка нод насловом 1. нега одојчета, 2, до поласка у школу и 3- у добу основног школовања. Ако је, дакле, реч о храни, онда се по три пута на иста питања враћа. Најиосле излагање је оскудно с тога, што на многим местпма нема своје научне подлоге, него се истине износе као нека правила или сентенције. као неки рецепти. „Треба илп не треба; ваља се, не ваља се; шкоди, не шкоди; мора, не мора; здраво је, нездраво је" и т. д.,то су изрази, који се сами за се могу употребитн само у популарппм списпма, и ако ни ту нису препорука — али у спису са оваком наменом мора свако „зашто" имати и своје „за то"; мора свака реч, свако правило имати свога основа у ком пзложеном научном принципу. Само тако имају та правила васнитне вредности, и само тако остављају стална трага. Али и сем тнх недостатака пма Аџићево дело и стварних аогрешака, па на жалост у прпличном броју и доста замашних, а то је са свпм прпродно. Ппсац није стручан игијеннчар, да је могао самостално дело наиисати, а није ни у медицини и њеним помоћницама толико спреман, да би туђе радове бнао крптички одабрати и за своје циљеве згодно употребити, него је читао и употребио што М У је до руке дошло, и што му се добро п згодно учинило. Шта више: може се рећи, да је писац мало чптао — нарочито новије радове у школскоигијенској литератури и у игијени првога доба, а да се махом служио туђим компилацијама старијега датума и популарним списима — па да је из њих гдегде одабрао баш оно, што је недоказано, застарело или са свим погрешно (Види стр. 68, вода се купањем унесе кроз кожу у крв; стр. 99, да ушн изгубе природни облик вучењем; стр. 96, да одојчету треба завијати и покривати уши; стр. 101, који су најбољизуби; стр, 102, кора од перунике као срество за ницање зуба), или их је неправилно схватио (Види 26, да чорбу не треба давати болесницима; стр. 27, да је најбоље млеко од магарице и да млеко треба разблажитн млаком водом; стр. 37, да издисани ваздух има 4 запремине угљене киселине и т. д.). Сем тога има много места, где је писац као нестручњак у физиологпји, анатомији. хемији и другим помоћнпцама медицине, погрешно схватио, извео и протумачио игијенски значај појединих чињеница. Све те погрешке не можемо износити (ми смо их већином побележили

у нашем ексемпдару дела), али ћемо — примера ради — изнети неколико таких случајева. Није истина, да се беланчевнна у месу не раствара у води (стр. 26). Ако деге од 2 месеца носиса 100 — 160 грама млека, онда је погрешно рећи да поспса 1 | 6 (15 —19°ј 0 ) од тежине свог тела, јер је дете теже а и више посиса (29). Нпје дечји апетит зими јачи, што у удисаном ваздуху има впше кисеоника — јер је та разлика веома незнатна него због других узрока (31). Са свим су погрешни савети о судовима за воду у школи (33). Нетачни су бројеви о саставу ваздуха (34). Савет са тепсијом и чинпјом хладне воде, који би унијали угљенп диоксид у поквареном ваздуху, готово је смешан (39). Вешање крпа натопљених у карболну кпселпну мало ће помоћп дезинФекцији, а сем тога је и рачун за концентрацију погрешап (55). Са свнм је погрешна изрека: „кисеоник сам по себи мање се једини с крвљу. Озон игра ту гдавну удогу" (57). Зар су одојчад и старци једнаки по температури крви? (60). Погрешно је тумачење назеба (61). Није најбоље центрадно грејање помоћу врућег ваздуха (65). Описан је савет, да не треба горње аљине остављати у дадном однику, но у топдој учионици (67). Није исгпна, да је (свака) окобоља придепчива (81). Зар су сви гдуваци уједно и неми (94) ? Укус није чудо, које управља варењем (100). Не стоји, да се тедо одмара, кад год се не креће (110). Покрет и рад нису једно (113). Зар треба вежбањем (гнмнастиком) зној натеривати? (126). Погрешно је баш зими почпњати рано школске часове (128). Пајпосле да споменемо и оде&у самога дела — обдик садржине. За погрешке и неисправности у самоме предмету могао би писац као нестручњак наћи још и извине и опроштаја, алп облик је његов, и за њ мора он одговарати. На жалост, баш ту не заслужује никакву хвалу. Облик овога дела је такав, да ме је подсетио на речи, што сам их у једном сдичном реФерату неком педагогу рекао још г. 1875. Смисао је тих речи био, да би се код Немаца и страних народа занатдија стидио написати писмо или рачун својим муштеријама онаким језиком и стидом, како се у нас шкодски људи не устежу иисати шкодске књиге. Те исте речи могу се односиги и на г. Аџића, јер ја се доиста не могу да начудим тодиком нехату и ненажњп, што их сусретамо у делцу од 130 страна а написаном од човека, који би требао да посдужи за угдед наставницима српскога народа. Не могу набрајатн погрешке, које сам ја као нестручњак у језику нашао — јер би их бидо веома много ади ће бити доста само некодико примера, те да 109*