Просветни гласник

854

радн.а главнога просветног савкђа

Смрт Хајдук-Вељка. Бећарн иију с Вељком вино на његовој кули, а елужи пм Стана златном купом од 12 ока. Дигли су грдну грају на кули. Стана плаче, а Вељко је пита: ,Госао моја, омиљена Стано, „Каква ти је голема невоља ? Де пролеваш сузе од очију ? ,,Ил' си гладна леба бијелога"... Она велп: додијалп су јој Турци, па наставља, да је већ три недеље од како је иало око Неготпна 30.000 Турака, па се с толиком сплом не може војевати, јер су бољи јунаци изгинулп п обранили се, Турцнма долази помоћ аенрестано, а Вељку ни од куда. Жали Стана Вељка, јер не може толпке ни исећи, нп побити, ни изгазити. Још му велп : „Колпко је у годпни дана, „Толико си добпо мегдана, „Колико је у години дана, „Толико си осекао глава, „Па Турцима нахудпо ннси". Стана светује Вељка да скуии војску, па да бежи у иланину, и да тамо дочекује Турке. Вељко се смеје, храбрп је, да се не боји никога док је њему Кушље, сабље, негових бећара и појединих јунака. Вељко с бећарпма исппје вино, при чем нпко не оквасн брка, на ударе на Турке и погубе хиљаду Турака, а од бећара погину само тројица. Тад би Србп Турке задобили, Да не беше тако силне војске, Да јој не мош' краја сагледати, „Камо л' нсећ' све цареве Турке". Враћају сс на кулу Вељкову и ппју до зоре, а зором иде Вељко те обилазп страже по граду. Познале га турске тобџије, па оборе ватру на њега, п погоде га посред срца жина. Већари плачу за Вељком, ископају му раку сабљама и сахране га. А кад су га сахранпли, бећарп ,'ваку ријеч говорили": „Нема више таквих јунака, „Ко што беше Петровићу Вељко ; „Бог да прости ко га је родио ! Тим се свршује песма. Песма нема целпне, јер се не казује шта би пошто погибе Вељко, већ изгледа као да су се Турци задовољили што су убили Вељка, па одмах обуставили борбу; не казује се пиа би с Неготином, шта би с Крајином, куд се дедоше бећари. Вељко зове Стану госаом, Впно се ппје златном купом од 12 ока. Да се у песми опева какав моменат из доба наше славе и величине; да су лица из средњега века; да је предмет песми каква властеоска породица, каква племићска кућа:

све би још могло остати на свом месту. Али, што Стана, жена, даје савете Вељку, војводи н јунаку, како да се борп с Турцима, па то још чини пред Вељковпм војннцима — то ми изгледа и детишасто и неприродно. Веома је напвно резоновање: да би Срби тада победили Турке, да нпје турска војска нелика. Поједини су стихови тешкп, као н. пр : „Кол'ко за дан побпјеш Турака. „Тол'ко за ноћ пови у бој дођу".,. И у овој се песми беле чалме као јагањци, али као јагањци о Ђурђеву дапу. Бој на Равву. 17 дана траје борба. Из шанца пзађу војводе (као оно у Впшњићевој песми Бој на Лозници) Милош и Чуппћ, те секу Турке, па се враћају у шанац тек кад се коњи под њима уморе, а онда излазп Зеко буљубаша са својим голаћима, који „Не знају се уморити млади, „Док се турских не насеку глава". Турци ископају лагум и продру у шанац. Србн беже, а Турци их гоне. Многи се Срби подаве у Засавици. Зеко са својпм голаћпма јуриши у Турке, многе Турке нсеку, али како је на сваког голаћа долазило по хпљаду Турака, сви пзгпну. Да бп се јаче осетпо бројни однос између Турака и голаћа, песма вели: ,,Ал' је мала сила у голаћа „К'о каи воде у добоком иеску." Нпје мп познато да се чини овакво поређење ни у песми ни у прози. Бој на ЈБуби&у. Спила Омерова мајка да је Сјеницу попанула тама, а сан јој тумачи, зло по њу, Дервиш-Хусејин. У том се враћа с бојншта из Србпје слуга Ибрахим, сав у ранама и прича: прво су Турци победили Србе, умприли земљу, претерали војводе „у земљу Немачку", па онда ударили глобе на рају, и тим згрешили Богу. Раја се диже па оружје. Описује се битка на Љубпћу. Српске је војске било врло мало; рђаво је одевена, а још горе наоружана. Турци потисну Србе; освоје два шанца. Танаско Рајић чпни чуда од јунаштва, а, кад он иогибе, Турци заузму и трећи шанац. „Ал' Србима Вог и срећа даде" те убију Ћаја-пашу, па Милош и Добрача поврате Србе, јурише на Турке, разбију их и стану гонити пут Ужица. Турке сустижу, једеа за другом, три потере, док сви Турци не изгибоше. Ибрахим доврши причу и умре, а сад — да би се песма разликовала од песме Смрт Сењанина Иве — долази пред каппју и Омеров доро, „у крв огрезнуо", без Омера. Доро пишти, жали господара. Мати