Просветни гласник

881

бити без едемената оссћања и воље; аналишемо ли осећање, видећемо, да оно не може бити без елемената осећања и воље; аналишемо ли осећање, видећемо, да оно не може бити без елемената свести; аналишемо ли само боље елементе осаћања и вољс, запазићемо, да су они у вези једни са другима, јер само живо и силно осећање може бити иобуда за вољу, јер су и осећање и воља везани са покретима тако, да се осећање, и ако му кретања могу бити ионекад и без непосреднога потицаја вољина, обично изражае(а баш опим покретима, којима се воља или код истога лица или код ранијих генерација исказивала. Тек за време психичкога развића јавља се диФеренцирање између осећања и воље, ствара се све већа и већа с^протност између ова два облика, у којима се исказује ун^трашњи покрет. Овде се може лепо видети и психолошки значај закона о економији енергије — што се више енергије утроши на једну врсту покрета, то се мање може употребити за другу. Према свему овоме тешко је одредити, који је од ове три врсте психолошких елемената првобитни. «У инстинкту, који стоји једва нешто више реФлекторнога покрета, првобитни је облик сазнања, а у њему је очигледно вољни елемспат јачи од других : интелектуални и емоционални елементи имају значење само као нрелазни колути ка покрету. Па и доцније је на свима ступњима стална основа воља. Радљивост је главна особина свеснога живота : увек је потребно, пре свега, свести силу која задржава разноврсне елементе и сједињује их у њој као њезину садрншну. Осим тога најосновнијега облика вољина, реч се воља употребл,ава још у различним значењима час ширим час ужим. У ужем свом значењу, као способност изабрати једну од различних даних могућности, воља је само последица духовнога развића, а у првобитној је свести у овом значењу нема. Али ако се воља разматра у своме ширем значењу, као радљивост коју одређују осећање и свест, може се рећи да се сав свесни живот, као у фокусу, усредсређује у вољи. Ма да свесни живот достиже виши развитак само захваљујући томе, што се јавља задржавање невољних потицаја па покрет, ипак је прелаз у покрет завршетак свега што се збива у цросветии г-шјиил 1893.

свести. Развиће свеснога индивидуума идв од воље (у ширем значењу) к вољи (у ужем значењу). Ма како и при ма каквим погодбама да се врши ово развиће, оно ће увек бити (ако не у личности, а оно у роду) неразговетна тежња довести све што је расејано, једнострано и супротно, у унутрашњу хармонију основних праваца духовне радљивости. А у тој је хармонији највиши образац човечанскога живота". 1 ) Изневши овако у крагко преглед облика, у којима се јавља духовна радња, ми мислимо, да нам није потребно дуже се бавити доказивањем јединства у области духовне радљивости људске. Који хоће да се темељно упозна са сувременом педагогијом, те да савесно одговори своме васпитачком позиву, томе је потребно, разуме се, и темељније знање свих појава, које чине област психолошке науке. Ми смо само истакли што је најважније за правилно схватање мисли, које смо у овој расправи развијали поводом питања, какав значај треба у школском образовању дати моралном васиитању. После свега што је довде говорено није тешко сагласити се, шта треба као циљ поставити образовању у најширем значењу и какво место треба дати моралном васпитању. Психологија нам, као што видесмо, показује и пут којим иде духовно развиће личности и највиши образац човечанскога живота, коме то развиће тежи. И педагогија, на психологији заснована, не сме превиђати то, чему је она упућује. Педагогија доиста и иде овим путем, ако је судити по тежњама и начелима бољих јој представника. Шрадер, на пример, у своме већ поменутом делу (које треба да је, по нашем мишљењу, ручна књига свакога наставника) говори, да је свакоме образовању смер «што је могућно више усавршиги човека", а средства су му за то «с једне стране хармонијско развиће разноврсних облика човекове духовне радљивости, а с друге стране обогаћивање овога духа сталним погледима и идејама, које би кадре биле дати његову духу правац, меру и садржину". Кад се има на уму, што смо говорили о психолошким основима сувремене педагогије, овоме се Шрадерову мишљењу не може пребацити неодређеност, а још мање ХеФдипг, ор. сН., стр, 112—118, Ш