Просветни гласник

894

КРИТИКА И Б1ШЛИ0ГРАФИЈА

мену оскудјевају поуздани извори: иаши су сиромашни, византијски већином тенденциознп, а итаЛијански доста непоуздани. Ту историјски испитач улази у прави лавиринат и тумара у мраку ријетким зрацима осветљеном; ту је лако преварити се и залутати; ту се на сваки скоро корак удара о сумњу, која даје препирци повода. А свак се препире по своме освједочењу, ну чиста истина гдје је? Ако и не дајем по све за право ономе писцу, који је казао, да је сва историја ипе ^аШе сотепие, налазим ипак, да у тој изреци има прплично основа. Ја бих хтео видјети тога јунака, који написавши српску исторнју прије Немање, викнуо би нам у овај пар: разагнао сам сав мрак у лавиринту те епохе и дао вам о њој несумњиву истипу у свима иодробностима. Наравно, сваки би се разуман човјек | осмијешио на наивност тога јунака. Мислим да ни г, Срећковић ни његови противници немају те претензије на историјску непогрјешност, јер су сви ти људи разборити. Али је неоспорна Срећковићева заслуга та, што је он одважно ушао и дубоко се пустио у тај лавиринат, па идући по свима траковима што се могу прикупити, први јс попунио све празнине које су до њега зијале, и дао нам непрекинут конац догађаја и владалаца српских од досељења Србаља у ове стране па све до Не мање. Је ли свуда погодио истину ? то не знам, али тврдим, да је дао будућим нашим историчарима погпуну основу, на којој они сад могу лакше радити, исправљати поједине могуће погрјешке, и све већу свијетлост на ону тамну епоху -шносити. Срећковићево дјело прави је ариаднин конац у лавиринту преднемањине ис.торије. Друга је његова заслуга та, гато нам је он први ваљано освијетлио дух онога времена, уаутрашњу дугу борбу међу племенском и државном идејом, која је и на спољашње наше борбе са Бугарима, Грцима и Македонцима имала често судбоносних посљедица. То све сада видимо као у оглсдалу, разумјевамо неке догађаје до сад неразумљиве, схваћамо узроке и видимо посљедице. Једном рејчу, г. Срећковић увео је стару нам историју у област модерне науке, и за то му голема хвала. Ја тако мислим, драги господине, а просто је свакоме мислити како хоће. Слушао сам овакав исти суд од многих наших капацитета, па прољетос и од Јастребова, кад сам се с њиме састао у Цариграду. Он признаје Срећковићевој историји особиту значајност, допуштајући, да како, да у њој можз бнти и погрјешака, које иначе не би могао избјећи никакав писац у садашњем још довољтш необдјеланом стању наших старо-историјских студнја. Огромпи рад који је полојкпо иаш писац и

умни начин којим га је изложио, много би сјајнпје изгледали да је он више пажње поклонио стилу. Овај је развучен, исте се мисли често понављају; у мислима нема свагда логична реда ни распореда. Али свс те мане наш ће трудољубиви ппсац моћи лако да избјегне у другом издању, и да погоди добар историјски стил Ја сврших „ ни ио бабу ни ио стричевима, но ио иравди Бога истинога ." А што ме питате, би ли ми бидо иротивно да се моје мишљење, ма какво било, преда јавности, одговарам, да што мислим и приватно кажем увијек сам готов казати и јавно, а ви то знате најбоље. У Вановцу, 15. маја 1886. год. Матија Бан с. р.

Д-р Ђока П. Јовановић: Прилози за Палеоантроиологију сриских земаља. «Старинар» 1892. књ. I. стр 24 — 34. Нека ми је дозвољено да почнем критику са изразима мога субјективнога расположеша. Појавом књижевнога посла са овим натписом нико се, за цело, није могао толико зарадовати, колико сам се ја зарадовао. Ја сам у томе послу уочио парника мојим Прилозима за Палеоетнологију суиских земаља, које сам пре десетину година преко „Просветног Гласника« почео даватп тој са свим новој грани наше научне књижевности, те сам се новоме спрежнику зарадовао. За тим ми је поласкало што је у сам назив овога новога посла ушла реч Палеоантроиологија са значењем онако опширним, какво сам јој 1881. год, дао кад сам програме за проФесорске испите састављао, али које значење у светској литератури није баш ни мало разпрострањено, те сам га и ја већ давно напустио. Најзад ћу рећи, да ме јс ирилично охрабрило и утешило, што се наш проФесор упоредне Анатомије и Зоологије иозветио и Палеоетнологији, тој веретизној науцп, у којој су до скора иризнаване основе наласцима последњих времена прилично заљуљање, — што је имао храбрости, да и он изиђе на ограшје и то баш ове године када један од првих војсковођа Вирхоф свечано признаје, да смо у питању о препсторискоме човеку „сузбијени па целој линији.« По таквоме своме расположењу бејах готов, да у напред изречем срдачну захвалност и добродошлицу новоме ртнику и да само похвалним речима његов посао поздравим. Али је, на жалост, овај спис о предмету о коме се писац — како нас уверава — већ три године бави, тако слаб, збуњен и погрешан, да се бољем можемо надати само ако г. д-р Ђ. Јовановић