Просветни гласник
ИЗ ВВОГРАДА У ПЕТРОГРАД
15
се већ доста осшшла, па неће више да сноси бреме далеког Кијева. Пошто Андреја Богољубски опустоши Кијево, не прође пи 34 године, а Половцп, које на жадост дозваше у помоћ домаћи кнежеви, будући навек у борби око власти, разоре на ново и похарају овај град. Судбина је била тешка за њега, ади се још не беше сва исдрила, јер ево Батијевих Татара 36 година после Подоваца. Ови дивљаци тек окончају разорење Кијева до основа, поруше н>егове ведичанствене храмове и поносите дворове, покољу и поробе становништво и настане се, као господари у Кијеву, пуних 80 година. Литовија је тада стигла до врхунца своје елаве. Годимин оте од Татара Кијево, и придрузки га Л.итовији 1320. године. А кад се Литовија путем удаје сдила са Пољском, Кијево поста пољском провинцијом. „Шпс 1гае" !" — Пољаци беху катодици, а Кијево срце правосдавне Русије. Пољаци га сада учинише поприштем катодичке пр;,паганде. Јаросдављева Св. СоФија претвори се у унијатску цркву; Фанатизам се расиадп и братска несдога претвори се у мржњу. На посдетку митроподитПетар Могила, муж пдеменитог норекла и дубокз науке, помоћу братства и светских ведможа, спасе Кијево од упијата и пропаганде, и васпосгави старе разорене храмове. Хетман Казачки Хмељницкп пстргне Кијево иснод јарма пољског, и 1667. год., после пуна четирп и по века, би по ново п коначно придружено Русији, у којој је опет процветадо. Кијево је посде, пропаста татарске, остало било хрпа урвина, и спалојебило на незнатан број становника. Данас је Кијево укусна евронска варош, украшена високим
палатама, дугачким и широким булварима и вилинским баштама и нарковима, са преко 200 хиљада становника, оданих понајвише земљарству и трговини, — који одушевљено негују науке и вештине, као што сведоче многобројни иодобнп заводи. Кијево је резиденција генерад-губернатора, под чијом вдашћу стоји пет губернија: Кијевска, Пододска, Волинска, Чернпговска и Полтавска. У исто је време централна тачка парабродске вожње по Дњепру (старо-грчки Бористен), те прве колевке руског народа, који је својом дужином и ширином скоро раван Дунаву. Кијево је изгубило своје првенство као престоница, ади је сачувало свој првобитни значај, колевке православља и светиња руских, у њему се стичу и данас стотинама хиљада поклоника из свпју крајева Русије, да поткрепе свој дух пред његовпм светињама. И сада, пошто смо се и мп упозналп с њима, и пред њима се пок јониди , кажимо му: збогом, руски Јерусалиме, збогом! Збогом ти представниче мадоруског народа, нама јужпим Словенима најбдижег по језику и по осећајима. У продазу преко бпбиковског будвара на лево, скинимо капу пред храмом науке, новосазиданом свеучидишту. Да Бог да, да се мдадеж, која се у њему учи, угледа само на своје узорите претке; десно покдонимо се манастиру „Братства", у којп и наши млади свештеници долазе да уче вишу духовну науку. Дао Бог, да нам се врате у Србију просвећени п напојенп духом оних свештених узора, који уведоше и расплодише свету веру, облагорођавајући поверену им паству. Кијево: Збогом!