Просветни гласник
64
ЕРИТИКА И БИБДИОГРАФИЈА
може добити разглобом речи. Њом се веди: дели речи на простије делове, почевши од задњег краја, и кад мислиш да већ не можеш, а да не прекорачпш међу, одређену значењем, што ти је остало можеш сматрати као корен речи. — Разуме се, да сви не поступају ири тражењу корена подједнако, зато и не добиваЈу псте резултате, нису им корени подједнаки. Један ће пре застати ири разглобу, јер му се чини да се већ нема даље куд, а да не раскпне везу корена и с оном сенком од значења, што се за тај остатак веже. Тај добива хпљаде корена. Други није тако обазрив и бојажљив: слободно сече и дели речи све на ситније делове, и после његова разглоба речи једнога језика не остаје више него неколико десетина корена, тих недељивих честида, простих слогова с тамним, неодређепим и нространим значењем. То онп зову сннсак корена. Бенфај рачуна 1706 корена у санскриту, 226 у II, III, V, VII, "VIII и IX реду, а 1480 у I, IV, VI и X реду; сви други броје свега 143. Банлев узима 600, а за суврем немачки 250, п ако је Грим скупио у герм. породици језика 462 неправилна гдагола. Добровски је за слов. језпке бројао до 1605 корена, а Микло\ииК за ст. сдовенски у својој расправи : В1е ЛУигге1п 1Ш АШ1отет8сћеп— 1857. Пот мисли да сваки језик
има у средњу руку око 1000 корена. Али као што је сдободан био у тражењу корена Авг. Фик, ретко да се други нађе, који је за све индојевропске корене нашао најпросгије облике, тако да су његови коренп или из самогласног, иди нз самогласног и сугласног озадп, иди од самогласног и сугласног једпог или два спред. Корен је чпсто субјективан појам, судећи по несугласици, која влада међу научницима. Ади, п ако је научна анадпза дошла до недељивих делова, није се застадо на том, што се дознало, већ се тим простим елементпма даје особити значај у науци о језику, пошто су то првобигне речи; корени су дакле самосталне речп биди некад, зато се та мисао V опшге раширида. Они дингвисти, што нагињаху природњацпма, упоређиваху корене с ћедицама, из којих је састављена органска материја; зато Макс Милер веди: „Најглавнији резудтат, добивен правим научним изучавањем језика, састоји се у том, што остају, пошто се објаснп све спољашње, као резудтат растења, промене и снајања, на крају крајева простп едементи човечанског говора — Фонетпчке ћедице — које обично називају коренима". (Наотавиће се)
КРНТШ и КЊИЖЕ6НЕ ОБЗНАНЕ Одговор на критику г. проФесора Јована Жујовића. У „Просветном Гласнику", у свесци за дек. пр. год., изашла је критика проФ. Шујовића на мој први рад оПалеоантропологија Српских Земаља®. Ја се нећу ни мало задржавати насубјективном расположењу критичаревом, ни на радости, која га је обузела, кад је ову књигу угледао. Ови, који читају „Просветни Гласник«, знају доброту и срце мог критичара. Нећу улазити из разлога простих, што то нема никакве везе с предметом Могло би се говорити о начину писања критике, али ни на томе се нећу задржавати, јер г. Жујовићу није првина да овако пише. Пре свега реч »Палеоантропологија* не бих ии смео узети по нредлогу г. Жујовићевом, да је нисам нашао у Топинаровој Антропологији стр.
БИБЛИОГРЛФШЛ 175, и узео сам је у оном значењу, како је он то дао. Даље, није истина да је само овај спис доло мога трогодишњег рада. Да је г. критичару стало до тога, да види шта сам ја за три године урадио на „Палеоантропологији Српских Земаља«, могао би се лако уверити из збирке, која је за иоследње три године прикупљена и која се налази у Зоолош ком Кабинету. Тада би је могао упоредити са оном, која се налази у Геолошком Кабипету, прикупљеном већим делом из Народног Музеја и разних поклона. ТТТто се у моме чланку на једном месту налази Девинска, а код Тројаиовића Дљинска пећина, могуће је да сам рђаво забележио што ми је г. Тројановић усмено казао. Критичар пе.ш, да мој закључак, да кости као и рбине од посуђа из Девинске пећине датирају из бронзане периоде, није истакнут ни у колико оправданим чињеницама, јер 1) и пре и после бронзане