Просветни гласник

83

друга половина: да се никакав рад не може ни створити, и да тек обадве те иоловине спојене заједно сачињавају принцип о консервацији енергије онако како га сувремена наука схваћа. Јер потпун став о консервацији енергије гласи Енергија се не може ни створити ни уништити. Кад дакле г. Рокнић тврдп да се рад или енергија не поништава, онда није искључио претпоставку, да се она може поништити, а нарочито онда ћутке признаје да се она може створити , а ■гакво би скваћање одвело до абсурдума. Г. Рокнић знаће и сам, да се ставови оваке важности морају тачно исказати, како не би изазивали никакву сумњу својим значењем. Из горњег става о консервацији енергије изводи се други, који и г. Рокнић на истој страни мало ниже наводи, и то да је енергија васионе стална количина. Да је г. Рокнић озбиљно промислио, сумњам да би могао овај други став извести из оног свог првог става. На идућој, 54-ој, страни г. Рокнић наводи како постоје две врсте епергије: енергија иоложаја и енергија кретапа, али не говори о прелазу једпог облика енергпје у други. На тај начин није извео и трећи став о консервацији енергије, који је последица прва два и који гласи: Сви аојави у ирироди нису ништа друго до разни облици енергије. Тек тако ингерпретован принцип о консервацији енергије, имао би истинске вредности за читаоце Физике, а никако тек у пола наглашен па дакле и нетачно представљен, као што је то у делу г. Рокнића. Као год што смо консгатовали да г. Рокнпћ није сигуран са значајем принцииа о консервацпји енергије у опште, исто тако нам његов рукопис сведочи, да ни у појединостима није схватио велику важност тога принципа. Јер прави зналац не би пропустио ни једну прилику да тај принцип не истакне, а нарочнто онде, где извесни појави доводе на првп поглед у сумњу тај припцип. Јер ако игде V механпци, а оно закони о равнотежи спла код простих махина, доводе на први поглед у озбиљну сумњу принцип о консервацијп рада и енергије. Свпма је познато да је главпи задатак махииа у опште, да својим органима доведу у равнотежу силе најразличитијих величина. И онда изгледа, да за махине у опште горњи принцип не вредп. С тога треба писац механике сву снагу и вештину да употреби, те да доведе у склад дејство сила код простих махина са принципом консервације рада. И г. Рокнпћ је ту важну и критичку тачку опет само до ноловине извео, он је оставио читаву I

једну групу простих махина, и то ону групу којој је основица стрма раван, не пзмирену са горњим принципом. Познато је да се врло малим силама могу кретати врло велики терети по стрмој равни, па је за то требало нарочито истаћи и доказати да и ако су силе и терети врло различних величина, да су њихови радови ипак једнаки. Иста примедба вреди и специјално за „клин", о коме се говори на стр. 113 и 114. По опису г. Рокнића изгледа да је клин пека особита врста просте махине, међу тим се зна, да клин није ништа друго, до нокретна стрма раван. И у место да тражи законе о равнотежи сила код клина конструктивним геометријским путем, било би и боље и практичније а и целнсходније. дајезаконе извео виртуелним брзинама, као што је то чпнио код полуге и котурова. Ево још једног примера који показује да се г. Рокнић није умео послужити принципом о консервацијп рада на најкритичнијим и најважнијим местима: Позната је ствар да је једна од најважнијих разлика између течности и гасова с једне, и чврстих тела с друге стране у томе, што течности и гасови преносе притнсак на све стране, а чврста тела то не чпне. И г. Рокнић, говорећп (на стр. 240—243) свестраном расаростирању аритиска у течности", на врло је околишан начпн извео ту особину течности, употребивши чак и њихову нестишљпвост, што у осталом није било нн мало потребно, јер су гасовп врло стишљиви па ипак проносе притиске на све стране. Ту је било место да се та, на првн поглед загонетна, оообина течности п гасова објасни принципом консервације рада. Објашњење би било и много просгије и елегантније, а са научног гледишта и много важнпје. Још једну је тековину модерне Физике г. Рокнић унео у своје дело, а тоје систем « аисолутних мера ". (Г. Рокнић то назива „аисолутна система мера " [стр. 5], што ми се чини да није тачно, јер у физици постоје „апсолутне мере", а не „апсолутне системе мера"). Према пзлагању те апсолутне системе мера на стр. 5—9, изгледа ми да г. Рокнићу није познат правп значај апсолутних мера, него да он те мере мења са метарским системом мера. Јер како би пначе могао казати на стр. 9, да „апсолутна основа мера узимље за јединицу дужине сантиметар, а често такође и метар, па такође и километар ; најпосле по некад и милиметар.'-' ? Да та смешаност појмова код г. Рокнића постоји, показује овај став са идуће 10 стране: ,Модерна основа мера усваја дакле извесну јединицу за неку количину, на пр. Волт за елек-

11*