Просветни гласник

ЦРКВЕНИ

летопис

седству ових осгада без шуме. Још је то жалосније, што су се овакви преддози могли чути чак и од неких свештеника у окружпом стадном одбору. С тога је и справедљива горња наша примедба, да су манастирп поред занемарености и оваквог напада па њихове приходе, далеко впше нострадали, пропали, унижени п осрамоћенп за ових 12 последњих година, но што су пређе за 426, (1389—1815). Ж то чинч потомци оних сдавних витезова мученика и просветитеља, који се вековима борише за веру и народне светиње, који не жалише свој живот за опште добро и народне светпње, — па и на ченгедама и конопцима виспти, који се у овим св. местима спремаше, књиге писаше, народну свест и велику народну идеју будише, и постајаше из ових пустпња највернпјп народни пријатељи, најсвеснији народни учитељи, највећп поборници за народни опстанак и ускрснуће његове слободе. То ведимо чине недавно ослобођени они српски синови, за које с несумњивом надом држимо, да ће се њихови потомци спрам оваквих својих предака, којима су старине, светиње, задужбине п сва нрастара опште-народна духовна добра, ништавне ситнице, с највећпм јадиковањем! негодовањем и презрењем одазивати, што им нису хтеди неговати и сачувати њихове најснетије прадедовске задужбине. Ови се манастири доста и од неких суседа нападају и, на жалост, знамо да су овде, у овим овчарско-кобларским манастирима, до сада погинула четири калуђера. Пре 5 година иогинуо је у благовештењском манастиру честити, чувени и дугогодишњи архимандрпт Исаија Катанић, који је био највернији свештенослужилац, најодаиији народној ствари, најсавеснији манастирски радник п оддичан економ, чија здања и данас украшавају свету обитељ ; с којим се имањем, које је он неговао, и данас номаже манастир ; чијим се материјадним средствима, која је он носле себе оставио, и данас оправља и поднже храм Божји, који је посде њега препукао. Тај су такав здочин учннила, грамзећи за новцем, његова духовна деца, коју је он можда крстио, венчао, исповедио и испричешћивао И пошто су га неколико пута иснребијмли и одузимали му имаовину, на послетку су му одузели све, што год је код себе имао, па га најзад и живога лишили. Ово је жадосно и страшно, ово је веома ретко и ужасно, и једва ли овако страдају свештенослужиоци у Ст. Србији код св. Дечана, пећске патријаршије, Гориоча, Девича, св. Тројице, св Марка, Грачанице, св. Јована Дибарског и т. д, који су окружени најсвирепијим у Европи анархистима Албонезима, који у многом којечему, што се са-

мовоље тиче, једва ли су изостади од самих а®риканских полудивљих народа — пустињака. Но они своме гуседу хоће да што дохвате, попију и поједу, украду вода или коња, ади ретко кад да се реше, да свештенослужиоцу одузму живот. А да нокушају, да одузму непокретно имање, и то је веома ретко. Али, на иротив тому , има их и који хоће да поклањају реченим светињама: вола, коња, овцу, па и по товар пшенице. Док код ових овчарско-кабларских манастира и сувише је реткост, да је когод ма шта покдонио, бар сад у новије време. Ови су манастири, као што рекосмо, самодок се израде путови и мостови, са свим у једној непосредној близини, н кабларски су манастирн сви поред саме воде Мораве на 100 — 150 метара, а Сретење је нонаЈвнше удаљено, и овде би могао бити главнп манасгпр са повише братије, а у оним другим манастирмма могли би се наместити добро спремни и свеени економи са по једним ваљаним јеромонахом под управом манастира Сретења нли на послетку Благовештења, јер су оба ова манастира осигурана са бањским приходима. Па како ће у педалеком времену нроћи уз Мораву поред ових мапастира и жедезннца, то се онда у овим манастирима може установити и какав завод за спрему монаха, са установом сдикарнице и разних других заната. Па бп се тада овде нре по на другом месту могла одржати и гипограФија за словенске књиге, као што је некад и била овде, о чему сведочи она куда у Јовању, а у манастиру Никољу јеванђеље (од Хвала у XV. веку). Бавећи се овде за ово оволико поменуто време, познади смо и видеди смо до најмањих ситница, шта и како треба овде у овој св. пустињи радити, па тек онда да се доиста може казати: ова је „аустипа ароцветала као аољски цвет ." Па смо се зато дуже саветовади и озбиљно препоручиди овим пустињским старешинама, да на овоме све оно раде, у колико им шта буде бидо могућно радити. А старашине манастирске пак обећади су се, да ће се старати о економији у свему онолико, колико И1Ј буде умне и Физичке снаге на расположењу; да ће шуме као зеницу ока чувати; да ће иотребне номенуте мостове направити ; да ће здања ио новом плану код бања подићи; да ће живо настојати, да се и између ових манастира пробију путови и онуда, куда још до сада нису пробијени, те да их учине приступачнијим, како за саме себе, тако и за побожне стране посетиоце, а нарочнто за оне који долазе на дечење и чистваздух у ова дивна места, каквих једва ли где у другом