Просветни гласник

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

277

пређашњи управници Зоолошког Кабинета мислили да им нема места у томе кабинету. У одбрану Геолошког Кабинета рећи ћу, да се по давнашњем споразуму његова управника и г. чувара Народног Музеја, у њему чувају само остапи из каменог доба, јер је ово већим делом геолошко доба, док би се млађи преисториски предмети из доба бакра, бронзе и гвожђа имали чувати у Нар. Музеју. Ја заиста носим одговорност шго на људске рукотворе из преисториских времена нисам до сада утрошио ни један динар новца одређенога на геолошке предмете. већ сам се задовољавао поклонима и наласцима, које сам случајно, при.шком геолошких екскурзија, чипио. Па ако се мисли, да сам за ово крив и да ће познавање каменога доба у Србији боље напредовати, ако се оно стави под окриље Зоолошког Кабинета, онда ћу без устезања пристати, да се и ова збирка препсториских предмета којом ја рукујсм, преда г. колеги, који је <,3оологију и њен обим« опако сјајпо проширио на рачун Археологије, не само преисториске, него и српско-турске. VII. РегзопаПа. Г. колеги се учинило да ће своме одговору на моју критику најбољи приступ написати ако га испуни неким малициозним наговештајем о моме срцу и мојој доброти. Он истина није имао куражн да ми ишта у том погледу јасно и разговетно каже, али је у толико недостојније оно перфидно палу-

ПРОСВЕТНИ ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА (Изворни доппси „Иросветном Гласнику") VI. Женока недељна школа у Харкову. Јубилеј X. Д. Алчевске — Покрет шеедесетих година и отварање недељних школа — Рад у њима долази у опреку с дрЈкавои — Наредба од 1863 г. и носледице јој — Рад на дому — Звапичеа потврда — Школа н наставнице — Препирка о бесидатној настави — Ео су ученице и шта је задатак школи — Неколико примера — Погдед на школу у време занимања — ПЈта уче у њој ? — Подела на групе — Педагошки музеј и школска бибдиотека—Школски празник (јела) — Љубав учепица ирема шкоди и наставницала Некодико примера—Друшткене и педагошке засдуге школе — Неколико речи срп. образованом женскињу. Педагошки свет Русије а с њим и сви поштоваоци непрекидна и свесна рада на пољу народне просвини гддсник 1893.

цање, које би зар било опасно, кад би било снажно колико је злонамерно. Ја ћу на то г. колеги јасно рећи, да је— код свега зла — ипак врло добро учинио што се није хтео в ни мало задржати" на моме срцу. Јер шта би паметно о моме срцу могао рећи онај доктор и проФесор Упоредне Анатомије и Физнологше, који је већ доказао да о срцу не уме правилно говорити ни са анатомско - Физиолошке стране? 1 ) А у моју доброту за цело није имао права да дира онај, који се може сетити да сам му је указао, макар само онда, када сам га као колегу и личног лекара Њ. В. Краља научио ште су то п каквн су зуби секутићи, очњаци, пасјаци и кутшаци, икада сам га избавио са ивице са које хтеде да стрмекне у бруку од незнања тако елементарних ствари из Зоологије. Ко посумња у ову страшну истину може се уверити сопственоручним документима г.д-раЂ. П. Јовановића, који се чувају у редакцији Геолошких Анала Балканског Полуострва. Кад је г. колега већ сумњао у моју доброту, мудро би био урадио да ме није уједао, јер је могао очекивати овај зуб за зуб особито кад је знао какве ми је зубе против њега сам собом на расположење оставио. Ј. М. Жујовић. ') Ко зна елементе Зоотомије и Физиодогије, нека ирочита Зоотомију г. д-ра Ђ. II. Јовановића и његово предавање о Материнској Љубави па Ке видети какве безазлене ствари један стручни професор може да пиаде, говори и штампа.

К0ВЧЕЖИТ1 просвете, прославише у мају тридесето-годишњицу наставничке делатности Христине Даниловне Алчевске. Оснивачицу и кураторку најстарије и најбоље у Русији, харковске женске недељне школе (Частнал харЂКовскан женскап воскреснан школа), из које попиче дело: Что читатЂ народу?, тај капитални рад, ком чигава јевропска књижевност не може показати ништа ни налик: поздрави руска штампа као узор-радеиицу на народној просвети, делатност јој као светлу мету, којој треба да теже свн прави цријатељи народа, пријатељи простих и тамних духом; а плодове рада јој, као сјајан ресултат, који може дати приватна иницијатива на том мучном, но благодарном пољу. Званична и незванична Русија сјединише се у заједничкој хвали — чуо се само један глас, глас општег признања. Ни с које стране ништа га није прекннуло. Ретка појава у прослави руских радепика. 36