Просветни гласник

110Р0ДИЦА КОД 111'ВОБИТНОГ ДРУШТВА

335

су готово уиотребљееи сви, осим афрпката, аспирата и још неких — према свему том споменутом се научнику не чинн никако да заслужује вере мишљење, да су ти наставци постали из пуних речи. Инак он вели, да воде иорекло од корена заменичких, из којих посташе и заменице, али не од заменица. Што се тиче њихова зиачења, оно баш и стоји на путу том примицању тих наставака к заменицама, пошто се не може нигде наћи основпце, са које се могло иоћп у трагању њиховог сродства ирема значењу. Заменички коренп, из којпх се развише и деривативни наставци и заменице, носташе као производ субјективних ономотопеја, у прво време као израз субјективног стања онпх што Језик ствараху, доцније им се значење „поларизовало", развило, те једни у деривацији сташе значити радника, други радњу, трећи место или справу, и т. д. Од партикула без значења посташе са значењем. Секундарна творба основа даје још јаче основе, да се повуче сталиија међа између значења појединих наставака. Грасери не одриче, да има случајева, у којима је из пуне речи постала празна и шта више употребљена као деривативнп наставак, као немачко — всћаЛ, — ћаЛ, — 1еш, али опомиње, да се не уопштава, да се не узме као основни нринции, Међу тим и све ово умовање споменутог научника о том, како треба променити теорпју аглутинације, у колико се не слаже с његовим дедукцијама, остаје ипотетично, као што је и Боп Шлајхерова теорија, као што је и Вунт 1 ) карактеризује према основима, на којима се држи. Зато Грасери, и сам увиђајућп да се не може изпћи у овом питању из области ипотеза. тражи поузданије доказе својој дефиницији индојевропске аглутпнације. То су наставци за основу, како ои мисли, који су толико многобројни и разноликп, на пр. у санскрту, као што је већ споменуто, да им се порекло не да везати за пуну реч, јер за то не достаје доказа. Међу тим треба и други доказ пре него што се и тај лрви може тражити, доказ, да је Флексија у индојевропским језицима постала додавањем речи помоћних речима што се мењају и изближе одређују. „Пегге (1е 1оисће" за тај основни принцип у аглутинацији Грасери мисли да даје поређење санскртскпх суфикса с манџурскнма, а тај оглед, мисли, не може лако пре.,арити. Кад се упореде наставци за основе у тим двема језицима, свакога ће изненадити сличност једнпх с другима 2 ). ') Бо^јк, II. 1883., стр. 553. Санскрт. по Грасери-у : 1° а, г; и; 2° уа, уп; 3° чиа; 4° аз, гз, ив; 5° га, 1а, гг, ги; 6° па, пг, пи, аи, т; 7° та, гоа; 8° Тса; 9° Га, и1, И, <«. Сложепи су: 1аг, 1га, 1аи, Шапа и т. д. Манџурски: 7а, 1о, 1е, 1г; та, те, тг^

Оба језика немају ништа опште, о сродству каком не мо:ке бптп речи, п како онда објаснити сличност ових морфолошких делова, ако се не узме да су додаване особите партпкуле, које су постале дериватпвне, пошто су раније само долазиле као иост-иозиције. Дубље објашњење слпчиости тих деривативних делова као да Грасери мисли да да својом инотезом о субјективној ономатонеји, која је створила прономиналнекорене, из којнх се развише и наставци за оспове, и заменице и прави адверби, 113 којих оиет иредлози: проном. корен

наст. за основе заменице адверби

предлози. Ова сличност иобуђује споменутога научника да остане при теорији аглутинацнје, изменивши је п дотеравшп према недостацпма, које је нашао у њепу Формуловању. које дадоше Боп п његови последници, а да одбаци иредложено објашњење како се разви деривација и Флекспја, које пзнесе други Француски лингвист Павле Гењо, објашњење, које се јако нодудара с теоријом адаиције, коју заступа ироф. А. Лудвнг има скоро четврт века, а која му није тако много нрибавила присталица. 11 о што та теорија у последње време има осим споменутпх научнпка још и једнога исто тако од великог гласа, проФ. Сејса у ОксФорду, држимо да и њој посветимо који ред, расправљајући о овим оиштим п интересантиим питањима сувремене лпнгвнстике, а држећи се пашег задатка, да изнесемо у оиштим потезима, како се мисли о развитку иидојевропске Флексије. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ЕГОРОДИЦА КОД ПРВОБИТНОГ ДРУШТВА 1 ) од в. сокољског 0 РУОКОГ М. ВУ Ј^ИђЕВИЦ I. У носледње време учињен је преврат у исторпјској науци. У историјском испитивању примењен ти; га, ге, г%, ги; 8», вг; 1са, ке, кг, 1ео, 1си; да, де; Јш, Не; 1а, 1е, 1о 1и. В. стр. 104.-105. Ие 1а са<;е§опе с!е8 саз и стр. 137.-139. Беа Атмопв с1е 1а 1т§швМдие. Ј ) Овај је чланак штамнап у Журн. мин. народ. проСЈЉцеша 1881. год., св. VI и VII.

43*