Просветни гласник

362

просветни

ковчежиђ

служимо као Вандали и Хуни и победама иашим и неисцрпљивим унутрашњим нашнм силама.* У то време плануо српски устапак протип Турака. Каразин добпп писма, у којима му јављају, да Орбија спрема посланетво к императору Александру с молбом за заштиту, моли Чарториског, да се номогне Србима, наводећи, да ради тога не треба прекидати одношаје с Турском, већ да је доста, ако им руска влада пошље тајног емисара ; то би показало балканским народима, да је Русија вољна да их подупре, а уједно би допринело, да се изазове општп устанак на балканском полуострву, који би оставио само сенку од турске царевине. Каразин се сам нудио, да као тајни изасланик отпутује у Орбију, тражећи од владе, да му даде тајну препоруку и да му донусти, да поведе са собом четири добровољца: механичара, хемичара, минералога и једног Орбина, којн би био као секретар. У случају да дело не пође за руком, влада се може одрећи Каразина и оставитм га његовој срећи и судбини. Камо среће, да нам је Русијз доцније место разних РодоФиникина послала једног Каразина! Предлог не беше примљен; Каразип остави Петроград и отиде у своју Украјину, да отпочне рад на другом пољу. * % ^ Првих година царовања Александра I. било је покренуто питање о ослобођењу сељака од спахиЈа и племићч, Цар јо симпатисао тој, као н многим лепим намерама но, као обично, даље од симпатија није пошао. За Каразина то беше једно од најважнијих питања руског живота, па дошав у село, прва му је брига била, да доведе у ред свој одношај према сељацима. Он ниЈе био ни ентузијаст крепосног права, као Державин и Карамзин, но, схватајући га својим начином, није му био ни апсолутан противник. По његову мишљењу, сељак <2е јиге није господска сопственост, а ако је сЈе / ас1о такав, то је незаконитост, злоупотреба, коју држава треба да кара, као сваку кривицу. Племић, добив земљу од државе за свој заселак, уступа је сељацима, као наследним арендаторима, који му не дугују ни за што друго, осим за њу. У продавању, дакле, сељака, у давању под најам читавих породица, и у осталим злоупотребама од стране спахија-племића, он је гледао вапијући грех, против ког држава треба да се бори свим ауторитетом своје власти. За потпуно пак ослобођење свију сељака, налазећи у слободну а тамну човеку материјал за експлоатацију и за будући пролетаријат, мислио је да још није дошло време.

0 таквим идејама долази Каразин у своје село и почиње их одм.чх остваривати. Овакој сељачкој породици одељује из свог имап.а 10 десетина земље; а она му зато плаћа аренде 45 руб. годишње. После 10 годипа земља је сељачка т. ј. сељак је може продати, заложити и т. д. (разуме се иод условом, да нов поседник прими на себе плаћање аренде). Даље га видимо, где даје свом селу потпуну општинску самоуправу, где на принципу једнакости свију становника уређује рекрутацију, где доводи у ред сиротињску касу, где отвара школу у селу, где издржава сам у вишим школама ваљану сеоску децу, дајући им потпуну слободу и тражећи од њих, да се обавежу, да ће, кад добију државну службу, уложити у друштвену благајну свога села 600 рубаља у корист остале сеоске деце; где ствпра касу за међусобно потпомагање, а остатке и остале приходе употребљава на издржавање свештеника, певчпке и црквењака, на оправке цркве и школе, на нлату сеоском учитељу, Фелчеру и апотекару — једном речју, Каразин уређује своје село тако, као мало ко у Русији. Упоредо стаким радом, Каразин се бави разним научним питањима и марљиво изучава све гране пољопривреде, да подигне продуктивност земље. Иа неке научне идеје његове, Русија онда није обраћала пажње, примајући их доцније од Запада, као нова открића. Кето ргорће!;а 111 раћпа! Природне науке стајаху код в,ега на првом месту; њима се занимао од ране младости, њих није напустио до гроба. Држећп многе научне журнале и набављајући све што је излазило у иностранству, Каразин је пратио сваки корак на пољу наука, радећи и сам на њој, колико је могао и колико му прилике допуштаху. Одмах, чим је 1804. год. дошао у село, поче метеоролошка посматрања, бележећи их марљиво у току скоро 40 год., т. ј. све до смрти своје. Од 1817. год. штампале се редовно у „Харков. Изв." белешке из његових метеоролошких записника. Ну видећи да је посматрање једног човека на том пољу мало, Каразин долази, још почетком нашег века, на мисао, која је доцније послужила као основа сувременим посматрањима те врсте, да треба свуда пазити и бележити метеородошке појаве, па ће се доћи научним путем до предсказивања времена. То је он изрекао још 1810. год. на скупу природњачког друштва у Москви, понављајући исту мисао 1817. год. у новинама „ Сннђ Отечества", а 1839. г. у „Харвк. Губ. В^дом". Да је била исказана на Западу, она би на читаво по века ускорила данашњу мрежу метеоролошких станица. У Русији промаче неопажена, брзо је заборавише — погибе за науку. После 50 год. од оног