Просветни гласник

438

55*

учинио би Бог Оива, коме се целог свог жнвота молио верни и скромни слуга, Риски. Тако је и било. Што молио, бога домолио. Оада се могао слободно и задовољно забављати с малим мишиКем и тако Маја постаде умиљато зановетало а у говору извежбала се толико, да би јој се свак живи морао чудити. , Једне вечери, када је часна старина, сломљен од силних молитава, којима се по вас дуги дан бавио, — почивао на лежишту (кревету) од разпога лишћа, дође му Маја скакућући, и усправив се на стражње ноге, отпоче говор дршћућим гласом: „Часни оче! Твоја доброта коју указујеш мени малом, незнатном и сиротном створењу божјем, тако је велика, да сам се једва усудила, да те за нешто умолим«. Смејући се одговори старац: „О мишићу, кажи своју жељу и ја ћу ти је испунити. Спгурно си пожелео неколико зрпцади пирпнча или корења из моје колнбице" ? «А не, часни оче, мене не мори глад, него страх! — Ја ни ноћу мира нсмам, јер од дуже времепа ни сан ми на очи неће!* „Страх* ! — зачуди се стари слуга божји. „Па иапослетку шта би.ти то могло тако задавати страх?" „То баш хоћу и да ти испричам. Кад се ти, оче, сиђе доле на реку, да се богу молиш, дотрчи (с мени један велики црни мачак, па ето га право у нашу колибицу, те на све могуће начине покушаваше да ме како год у своје шапе добије. До сада ми је — дао бог — срећа била врло наклоњема и ја ти се згодно нзбавим шапа свог грозпог душмапина; ама шта ми то све користп, кад се бојим и стрепим да ме лукави мачак а пре а после не превари. С тога бн моја највећа жеља била, кад би ти, који си моћан и силан, натприродно чудо учинио те мене у мачку претворио, да се не морам бојати више онога црног великог мачка". Старац се сажали на то бојажљиво мало створење и смилује се на Мају, те умочи своје прсте у воду свете реке Ганге и њоме покваси мишића, промрмља неку мо.штвицу и на један мах претвори се Маја у красну мачку. Иеколико дана после тога, било је то баш при јелу, упита старац своју другарицу : »Но, Мајо, јеси ли сада задовољна својим новим животом?" Маја слеже раменима, почеше се десном шапом иза ува и рече : „Не баш бог зна кано, господару! 8 »Гле, — а шта ти сада опет недостаје, драга Мајице ? Зар нисам учипио да си јака и лепа по-

стала ц да се више не мораш бојатн онога воликог црног мачка?" „Тако је, и ја сам се шта више с њиме спријатељила, али шта ми то све користи ? Скоро свакп дан, чим ти одеш, дође пред нашу колпбнцу великн пас, и тако страшпо лаје, да ми се длака на глави накострешн, а савезпик мој пеће да ми притече у помоћ, јер се и сам боји, те згодно употребн прилпку да душманину не пане шака. Па кад ти не би задавало велике муке и т РУД а > Ј а бнх те леио замолнла, да ме претвориш у пса, и онда ћу барем лепо, задовољно и бозбрижно живети*. аДобро, нека буде као што хоћеш 1< , одговори Риски, „постани пас1 к И једва је те речи изговорио, стајаше Маја у пасјем облику пред њим. Не би дуго по том, како је мишићу испуњена жеља и тиме постао срећним и задовољним, опази пустињак, како му верни његов друг претурује са завидљивом мржњом све кутове у колибици, док се најзад са уздасима баци на своје лежиште, спремљено од пириначне сламе. Скромни старац сме]ао се тихо у себи, мислећи : »Охо! тај ће опет пешто од мене да тражп«. Тако је и било, јер Ма.ја отпоче да се тужи: «0 господару! Ја немам речи да ти се захвалим за твоју превелику доброту. Ја бејах сиромашни мишић, и ти ме претвори у мачку, па онда у јакога пса ; али не љути се, ако ти досадпм новим тражењем, јер ме глад мори, и ја ти просто пропадох од гладп. Отпадци и остаци од твога јела били би за мишића потпуно довољни и онп би ме начинили ситим и преситим, али нису довољни да иодмире овако грдну животињу, као што сам сада ја. Завпдљпвим оком посматрам мајмуне, који у ближњој шумицп весело скачу с гране на грану и хранећи се орасима и разпим укусним воћем — они су сити п задовољнп. Зато, милостиви господару, ако немаш нпшта противу тога, ја бих желела да ме у мајмуна претвориш». Старац беше склон и на ту жељу Мајину п Маја скочи од радости као ван себе у шумицу, прелеташе највише врхове дрвећа, загризаше сваковрсно воће, и лаким својим скоковима наслађиваше очи свога највећег добротвора. Али и то не би за дуго. И овај нови живот не даваше непостојаном мишићу никакве чари, Погледајући завидљиво с најомиљенијег дрвета свог на земљу, где беше дивље свињче, Маја се усхити гледајући ту јаку животињу, и зажели да ностани страшна као и ова, те ће без икаквог страха е