Просветни гласник

435

пред твојим ногама, јер у овој кожи нећу више да усганем, нпти ћу игда више што окусити од јела )1 пића". „Онда говори«, заповеди скромни старина строгим гласом, шта би још хтело твоје несито срце? «Ја сам све до сада била лудо створење, одрасло у самоћи, неискусно, које ништа даље од носа није знало. Сада тек увидех сјајну страну овога живота и сад тек увидех, како сам неумесне жеље имала, мучећи те всчито да ми их испуниш". »Па ти си, Мајице, сваки пут удешавала да свој живот побољшаш, и вечито си сама себе ваР '-гла; — .тако то бива свакоме, ко се упушта у лов на своју срећу !* „Не, не — у мојој безазлености и глупости не могох никако прогледати, да видим ко ]е најсрећније створење на целом земљином шару а . «А сада то знаш ?« л Јесте, часпи оче, то ја сада извесно знам: то је — кпегиња; и ако још само трунак љубавп према мени гајиш, то ме претвори у кнегињу, а ја ћу ти бити вечито благодарна, и молити се богу за тебе, као свога највећег добротвора, докле год будем жива". Риски диже лагано десницу. «.Мајице, Мајице, то је жеља пуста, глупа; у мојој моћи није да ти је могу исиуиити". „Уби ме сместа!" зајеца Маја и, од бола и очајања, сруши се на земљу. Тај призор је дирнуо старца. „Чуј ме«, поче он блажим гласом, »књегињом не могу те начинити, јер створити нресто и богаство није ми у власти; али на моју молбу, као што се надам, смиловаће се бог Оива, и дати теби човечји облик«. »И тиме бих била задовољна, иромуца Маја кроз сузе, док је скромни старац неку молитвицу тихо изговарао. Мало час после тога нестаде слона, а пред свештеником клечаше девојче од неоиисане лепоте и љупкости. Риски пусти своју десницу на златне витице погиуте главе девојчине и рече свечаним гласом: „Мајице, опет си постигла оно што си желела; само ако будеш умела поштовати поверење и доброту, коју ти је бог указао; јер садашњим човечјим стасом, који си стекла, примаш на себе и нове, свете дужности. Њих се вечито сећај, и остани веччто добро, непокварено створење, које све впше тежи за узвишенијим идеалима. Мој ће те благослов вечито пратити, јер бог Сива ми је дао, да само добра могу чинити, — прва погрешка упропастиће те и ти ћеш постати изгубљена душа®,

Маја се диже, својим дивним ватреним очима погледа у старца, осу пољупцима рубове хаљипе свештеникове и рече : »Твоје су речи дубоко усађене у мом срцу и нико их избрисати неће — и захвалност моја према теби трајаће вечкто, докле год будем жива«. На то ћутаху обоје. Старац иђаше према реци, да своју молптву сврши, а Маја за њим, занесена пријатним сањаријама. Тако прође време, кад чуше из даљине глас и звук ловачког рога. Маја се осмехну. »То су ловци, који дођоше да ухвате слона® — шапуташе она. Њена се слутња обистинила; али Маја ни издалека није мислила, да је сам кнез био вођа ловачког друштва, е да би му драгоцена животиња, која му се јако допала, опет пала шака. Од силне хитње за ловом, већ је далеко од друштва одмакао, те се тако и могло десити да су га ловци изгубили из вида, кад је добро парче пута нрешао; сад, кад чу Рискијев говор са девојчетом, дође близу њих, провукав се кроз жбуње, и трже се кад их виде, држећи Рискија за оца, а девојче за ћерку му. Маја познаде одмах кнеза кога је лепота н вптешки стас на њу особити утисак учиннла, те му се понуди за помоћницу у лову, кад је чула, шта је предмет њиховом ловљењу. Риски одобри то, не слутећн зла, и пошто је кнез са захвалношћу примио понуду, крене млади пар и Маја изабра пут, којим је знала да се неће сусрести с пратњом кнежевом. Њеном окунијемогао умаћи утисак, који је она на срце кнежево учипила, јер као очаран погледаше он крадомице дивну појаву умиљатог девојчета, и уста му шаиутаху, што Маја није могла разумети, и ако је тек пре неколисо часова постала ћерка Евина. Оа особитом милином и девојачком скромношћу одговарала би Маја на питања кнежева и увећаваше његово допадање према њој. Тако, кад је његова наклоносг према Маји већ толико порасла, он најзад проговори: »Тешко ћу моћи преживетп час, када се будемо растајали*. Са сузним очима метну Маја руку на срце, затим је иружи кнезу у знак растанка. Он је то разумео и зато проговори у највећој ватри: »А.КО је твоје срце мени наклоњено, ти најлепша на свету, то ми допусти, да се још могу надати, заиста би ми тешко пало кад бих своју љубу морао одбацити". »Еј, кад би ме ти у истину волео, не би презао ни од какве жртве", рече Маја ласкаво, са умиљатим осмејком.