Просветни гласник

436

ПРОСВЕТНИ

КОВЧЕЖИЂ

»Све кад бих и то учинио" настави кнез по кратком размишљању, «шта нам то све користи? Ти си од нижег племена, и по строгом закону, који нас везује, не можеш бити моја супруга". Са достојанством усправи се Маја, погледа га и проговори: „Сада знај, кнеже, да сам ти ја од краљевске породице. Теби поверавам највећу тајну свога живота, а ти ту тајну не откривај никоме! — На далеком истоку била је држава мога оца. Издајице — рођаци — завере се противу њега и тако га збаце с престола. Он погину у бегству, а Риски, који га праћаше, спасе ме и доведе амо, где ме је у самоћи одгајио. Ја се не зсвем Маја, него »Постомани" (Мак). Зна се, да заљубљеник све верује што му се каже, и зато се не треба чудити што је кнез веровао младој, лепој лагачици, која му једну басну за другом причаше, сећајући се још и онога доба када је, као мишић, добро отворила уши да чује и поприми све басне што их је пустињак, њен највећи добротвор, читао из старих књижурина о пропалим царствима. Особита лепота Постоманина, њена бајност и љупкост, њен дивни стас, постаде предмет романтичним причама у целој околини. Лепу Постоману уведоше најсвечанпје у палату, и за час пуче глас: да је кнез отерао кнегињу и да хоће да се ожени лепом дошљакињом. Читава чета удварача обрну се ново.ј звезди, и Постомани прими поклоне и изјаве поверења и оданости, као будућа мати целога краја, што ће за кратко време и постати. Једва једном Маја постиже свој циљ: њој се испуни најлепша и најсмелија жеља. Мала Маја постаде кнегињом иростране кнежевине, Маја, која је негда, као незнатан мишић, трчала по свим могућим кутићима сиромашне и трошне пустињакове колибице од бамбусове трске, и гледала остатке корења, које је скромни иустињак Риски гладном живинчету поклањао и додавао. Да ли је бар сада била задовољна? Када прођоше свечаности, које су епремљене за венчање младога пара, опази младожења да му љуба неку муку и јад у грудима скрива. и немирно тамо амо лута. Са двоструком удворношћу гледао је да јој све жеље испуни, и дуго размишљаше шта би то могло бити, што му љубу киљи, и због чега тако чезне и вене, јер њена зла воља порасла је у толикој мери, да је Постомани проводила своје дане у немиру, а ноћу у несаници, вечитој трзавкцп и у сузама.

Многа питања свога супруга Маја би вешто избегавала и њега заваравала, и његове молбе, да му саопшти узрок своје туге и бола, остале су узалудне и несаслушане. Тако паде најзад у највећу жалост. Једнога дана беху млади супружници на равпом крову своје палате, где је кнез, из силне љубави према својој љуби, наместио најлепше цвеће, да тнме књегињи угоди и да је очара. Али ни цвеће не би удостојено њенога погледа, јер њене очи лутаху у даљину, тамо, тамо, где света река шуми, гдс са блатне обале њене вири колибица скромнога пустињака. Тихо говораше сама себи: „Тамо живи онај, који једини зна за моју тајну !» „Куда гледаш, за чим чезнеш, животе мога живота, ти најлепша на свету?« упита је кнез> ухватив је за руку; „откриј ми жељу своју, своју тајну, а ја ти се кунем да ћу ти све учинити, па макар ме стало престола, кнежевства, па и самога живота". Сад се тек трже лукава Поотомани, као да је дошао згодан тренутак, који је она поодавно са стрепњом ишчекивала, и јецајучи пробеседи: „Како могу проводити време с тобом у миру и задовољству, кад нмају двоје очи, које ме вечито са мржњом и гњевом прате ?* »Ко то сме, дивпа моја љубо, да те мрзи ? Такав подли преступник нека за своју кривицу плати главом. — говори само ко је, брзо ми реци име његово! 1 ' ,>Ти ћеш се љутити на ме, настави ласкачица, „што сам те из почетка варала и обмањивала, а праву истину тајила; али ја се нисам усудила да ти све признам, јер сам се бојала за твој драгоцени живот, добро знајући да ћеш ти у моју одбрану учинити све што ти је могућно. Мој непријатељ и гонитељ је подмукао и силан, јер га зли духови, којима он служи, потпомажу. Дакле знај : то је досељеник Риски, код кога си ме први пут нашао, и који ме је у пајтежем ропству дуго и дуго држао, док је пошло за руком издајици да мојега оца збаци с престола. А као јамачно знам, да и сада о злу мисли и на томе ради да уништи моју срећу и да ме од тебе за навек растави. Спречи његове зле замисли и рачуне, драги мој, надјачај га било лукавством било силом, и с места га уби, док још не изговори коју од својих чаробних речи, што би свакако било само на нашу штету. Нећу се све дотле насмешити, док издајнички кукавица своју казну не искуси«. Кад је довршпла Постомани, наслони јецајући