Просветни гласник

103

14*

Пред вратима општинске куће стоји малиша од својих осам година. На леђима му дугачак капут, као у оних мајстора, што играју по патосу с четком на нози, докле га не углачају ; на глави му мала капида, једну ручицу турио у шпаг, а другом трља мали носић, округласт, као главичица лука. Чека сиромашак, да га ко уведе унутра. Узех га за ручицу и уђосмо. Велика дворана петроградске општине пуна је дечице и родитеља им 1 ). У средини стоји висока јела, то грациозно, вечито зелено дрво хладног Севера, упрла танким врхом у гредице, па се прелпва у сјају стотине разнобојних електричких светиљака. На широким јој гранама висе кутије с разним посластицама, сличице и разноврсни украси. Дечји празник скопчан је са изложбом ручног рада ученичког. Ено 13-та нарвска 1 ) школа излаже вештачко цвеће : две мале ученице седе и праве ружице; како вешто беже прстићи им по ружичастој хартији! Узмите — китица стоји само 5 копјејки! Осма спаска школа износи разне стругарске радове, а 12-та кожне предмете. Женске основне школе и занатлијске, које општина потпомаже, отвориле су чнтаве мале трговине с разним, вр .10 лено израђеним предметима. Све што је пзложено продаје се, по врло умерену цену, у корист сиромашних ученика петроградских просветних завода. Музика свира на хору, гомила старијих скупила се око лутрије по рубљу и покушава срећу; матере купују разне ствари за кућу, а оцеви се шетају около и не могу да се наодговарају на питања своје љубопитне дечице. Мој малиша упио се у јелу очима, па не може с ње ока да скине. Јабучице му се зажариле, бледо му лице засијало необичном радошћу, свака цртица на њему казује, како је срећан. У свом животу није он још ништа видео, што би било тако лепо, као та јела, ништа, што би му напунило душу г таким осећајем. Истина, његова мати, сирота праља, доносила би му увек на бадње вече малу јолушку, украшену венчићима из шарене артије, ну шта је то сићушно дрвце, у ниској собици њиховој, спрам те горостасне јеле у тој великој, сјајној дворани. Како ће се обрадовати мала му сестрица. коју не може довести због даљине, кад јој стане о том чуду причати! До године мораће и она с њим доћи, зацело, зацело! Узех га поново за ручицу и поведох дечјој лутрији. Крај бурета, опшивена црвеним сукном, стоје две госпође и пуштају редом дечицу, да извлаче на срећу (цена 20 коп.). Сви су предмеги заСтарији плаћају 50 пара и имају право да уводе децу забадава. ,Ј ) Тако се зове кварт, у ком је шкода.

вијени у хартију, ну, разуме се, руком се даје опипати, који је од кога већи. Мала Нађа толико се нагла, мало што се није у буре преврнула: каприсно дете хоће да захвати нешто велико, што баш на дну лежи; а Љољичка се натуштила, као кишовит јесењи дан: извукла двапут некучувиду (образину Ур.) а она би хтела лутку. Узалуд је мајка, стара, добра руска матушка, теши — ништа не помаже; Лзољичка хоће и по трећи пут. Приђе и мој малиша жељеном бурету. Успео се на прсте, зажмурио на једно око, као да ће да нишани, па јуначки премеће руком по тајанственој пунини. Кад извуче предмет, стадосмо скидати с њега безбројне завоје, док се не показа мали, леп брош, — 0то л оставлк) длл сестрпци, рече ми радосно, турајући га брижљиво у шпаг. Други иут извуче неког коњичка, завирује му са свију страна, смешка се и вели: — Игрушка здакад! Музика свира венац песама, из којега ја лепо разбирам једну омиљену бечку мелодију. Деца се веселе. Нека млада госпођа скупила их око себе читаву гомилу, држи десетицу у рукама, они бирају разне играчке, а она плаћа. Мој мали Рус стиснуо свој шпаг и прашта се с јелом. — До године ћу, рече ми, довести и сестрицу, зацело, зацело! Опростих се с будућим грађанином велике државе и пружих му руку. Он је весело скакутао журећи се на Васиљевски Остров; пратио сам га оком док се не изгуби у магли, која поче падати. Идућикући, замишљао сам код нас такву јелу, Боже мој, како би тек ту било весело, код веселога, бујног темперамента наше дечице. 0 Божићу просјаче у Београду за сироту децу, а ето Руси нам показују пут, којим би се могао избећи тај обичај, који не служи на част српским школама. И код нас деца раде ручне радове; изнесите их на свет божји! Нема детета, ком неће родитељи допустити да жртвује по који израђен предмет у корист сиротних својих другова — начините базар из тих радова, и ето новца, и то не испрошеног, јер просјачење деморалише, већ зарађеног. Општина ће дати дворану, а министар војни — музику; подигните у сред дворане јелу, осветлите је свећицама, вачичкајте је играчкама, и родитељи ће доћи на празник дечји, и улазнице донеће десет пута више него данашње просјачење. А шта би тек вредила- она радост, коју би јела ужегла деци у очима, и они светли тренуци, који би се сиротанима у душу урезали можда као нај-