Просветни гласник

104

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

радоснија успомена у животу! Како би се дечица радовала великом празнику д.убави и мира! Како би им јела обилато заменила старинеке наше обичаје, који се гуСе у престоници; место њих. старијима остаје вино и весеље, и онај обломовски сан, који влада о празницима у српским кућама; ну шта ћемо с дечицом? Зар да остану без икакве радости на те велике благе дане? То не треба да буде, то не сме бити; а да гако не буде, позвано је пре свега српско женскиње. У кога је срце нежније од женскиња, ко је сав осећај, ко је подобнији да се одушеви за сироте, да их обрадује и развесели, од њега? На несрећу, Српкиња се хотимично завлачи у иужју љуштуру; две трећине нашег женскиња још и сад носи на челу печат источњачке завучености и непомичности, то жалосно наслеђе турских времена, а једна трећина, која се сбразовала и која би требало да је образована. са свим је апатична према сваком раду на ширем друштвеном пољу. Као што је дужност сваком Србину, да не буде само отац н домаћин, већ и грађанин, т. ј. социјални чинилац, која има шире друштвене обавезе, тако се сме с правом тражити бар од сваке образоване Српкиње, да се покрај рада у домаћем кругу лати иосла и на необрађеном културном пољу нашем. Ко држи у Русији недељне школе ? Шенскиње. Ко диже сеоске библиотеке? Женскиње,—Ко оснива читања за народ и ко чита народу ? Женскиње. Ко отвара на Западу женске радионице по начелима асоциације ? Ко се стара за сироту децу ? Ко неда сиротој девојчици да падне у проституцију ? Женскиње и свуда женскиње. А шта ради српско женскиње ? Где су његове заслуге за права, која му се сваки дан дају ? А тјсу права огромна. Упореднв их с онима, што нх ужива н енскиње у Русији, призиаћете — с обзиром на рад — да наше има све, а рускс и западно да нема ништа. Можда је образована Српкиња зато тако и апатична, што је тако лако дошла до права, за која се њена просвећенија сестра у Русији тако очајнички бори. Све што Србија има, почињучи од сваке стопе земље своје па до државног устава свог, све је то плод дуге муке, дугог боја, многе крви. Зато и јест у српском мушкињу тако будна грађанска свест: све цгх.у се скупо добива, томе се и цена зна. Само наше женскнње добило је све без борбе. Угледајући се у свем на најнанредније на-

роде, ми решисмо и питање женског образовања у најнапреднијем правцу. Врата Велике Школе отворена су српском женскињу. Ја држим да ће оно бар сада, служећи се тим драгоценим правом, појмити, да свако право носн са собом извезне дужности; иначе је служење њим гадно и неморално; ако пак не појми, ако га Велика Школа поведе само онамо, куда га је одвела и гимназија и виша женска школа — у чиновнике, и то у ону врсту, која сем дужности за новац не зна за друге какве обавезе, онда је даља еманципација нашег женскиња вапијући грех, за који треба одговарати будућности. Доћи ће поколење, које ће се, ако устраје овака аиатија морати запитати: Зашто отворати очи онима, који хоће да остану слепи? За социјални рад, што данас врши наше женскиње, њему не треба ни виша гимназија, а камо ли Велика Школа. Женскиње у Русији и на Западу не тражи више образовање зато, да у првом реду постане чиновник, да изиђе из њега наставница, која би радила таман толико, колико је потребно дајој школски надзорнпк да петицу, или да се игра с дипломом, док се што боље не уда, а кад покрије главу, да заборави све што је некад учило; већ зато, што хоће науком да извоју.је поштовање свом уму и својим подобностима, а својим радом на друштвеном пољу да стече право на потпуну еманциапцију као социјални Фактор, равноправан мушкињу. За такав рад у нас је врло, врло широко поље. У сваком друштву има дужности, које се новцем не плаћају, већ се врше пз одушевљења за напредак народни, из моралне побуде, из племените жеље, да је што мање тамних, несрећних, палих и развраћених јединица; дужности, које налаже љубав према ближњему, кад их друштво не испуњава, нема прааа да носи име просвећеног. У нас их је највшне, а најмање оних, који би им се радо одазвали. Друго женскиње сматрало би се срећним, кад би му се, као нашем, дала прилика да им одговори. Знате ли како изгледа Србија ? Под кровом новог Устава, то је споља дивна зграда у најмодернијем стилу. Ну унутрашњи намештај не одговара спољашњој лепоти. Прионимо сви, и мушко и женско, да је удесимо и наместимо тако. како би унутрашњост сјајној спољашњости не само одговарала већ је и надмашила! Радован Кошутић.

Одговорни уредкие : Стеван Лре.диК.