Просветни гласник

127

скружног проте, среског старепшне, намесника и свештенства. На моравском мосту најсрдачније опростили смо се са вдастима и грађанима ливадичким и свештенством и продужимо пут за Вед. Орашје. У Орашју пред црквом дочекало нас је пет свештеника обучених у одјејања и народ парохије орашке. И овде смо свршили бдење у очи освећења храма, а на дан 26. Јула извршили смо свечано освећење храма. Тога дана падаше велика кигч, алп при свем том беше доста народа. По свршетку 1 св. литургије држали смо Архијерејску поуку и кропили народ освећеном водицом. Овде иас је један догађај веома ожалостио и душевно узнемирио. Одсели смо у дом месног свештеника. Одседајућп кодњега ништа нисмо раније знали како он с парохијаннма стоји. Мржња парохпјана према овом свештенику толико је велика, да нико није хтео ући с нама у кућу његову. Је ли и у колико оправдана мржња народа према овом свештенику не знамо, нити пак знамо да постоје противу њега какве тужбе; али су за сажаљење и осуду такве појаве, тим пре ако оне буду нлод партијско-политичке мржње, као што нас неки тамо и увераваше. Из В. Орашја дошли смо у Београд. Са освећењем в.-орашке цркве завршили смо и каноничну посету нашу. Канонична посета наша билајевише локалне природе, али при свем том ми смо се ипак о овоме уверидп: 1. Да многи људп не умеју, анарочито женскиње — да се правилно прекрсте. А када су оне тако слабе у нознавању верских истина и дужности, како ће се онда подмдадак развијати у духу хришћанске науке. Где год смо ово приметили, мн смо показивали п учили како треба да се ирекрсте. За овакво незнање највише се нма замерити свештенству. Јер када би оно на ово пазило, могло би, ако не више, а оно бар научити сваког свог парохијанина и парохијанку да се зна правидно прекрстити; а за ово има веома подесних прилика. Ту је слава, ту су брачни испити, венчања, свећење водице и т. д. 2. Да су гробља махом обрасла у корову и да нису заграђена. Гледајући гробља у оваквом стању, види се да наддежни према санитетском закону не воде довољно старање о пспуњавању истог. 3. Да је свештеничко стање веома траљаво и оно грца у великој вересији, и да с тога што пре треба осигурати и поправити стање нашег свештенства. Наши свештеници, када не бп се земљо-

радњом и економијом бавили и тиме себи осигуравали ужитак, представљали би праву сиротињу, Јер што год имају зараде, она им је већином у вересији; а о биру и да не говоримо, којинедобивају уредно, а многима и пропадне, пошто га општинске власти шаљу да нодмире порезу из своје општине. 4. Свештенство се јако жали на неправде, које им се чине од стране појединих партизана па и самих власти. Један свештеник жалио Нам се је, како му кмет његов са велике мржње иартијске изгонио из цркве и црквењака и нојца, и тако нема с ким да врши свету литургију. Све ове појаве иду у прилог раду н саветовању Нашем, да свештенство не треба да буде у партијама. На овом месту не можемо да прећутимо, а да не споменемо и ово : да смо приликом путовања Нашег приметили да се некоднко свештеника није хтедо јавити нити пред Нас изићи. Ми имена ових свештеника штедимо ради самих њих и њихових парохијана, а надамо се, да ће се лично уверити о величини кривице коју чине, и да ће се покајати за такав неморадан рад, који се граннчи са неучтивошћу и незнањем најобичније уљудности. 5. Да манастири имају веома слабе заштите и да се имања манастирска грабе и присвајају. Кадуђери бране имања манастира својих, ади пх не могу одбранити, када вдасти веома небрежљиво чнне примену закона над онима који се ухвате да чине штете манастиру п њиховим имањима. Ми модимо Архијерејски Сабор, да понова учини корак код Вдаде, да се манастирима пореза правичније одреди према приходима, а не да се продаје њихово пмање да би се платио порез, као и да се по закону најстроже поступа са онима, који грабе и разносе манастирска имања. Нама ово и дужност и родољубље надаже да чинимо. И с тога понова чинимо апел, да се спасу манастири, ти петстогодишњи чувари имена српског и вере православне, а више је но сигурно, да образ српски и неће и несме дозводити да се уништп оно, што су нам наши предци оставиди у аманет и на којима је сазревала српска мисао за ослобођење наше. Напослетку имамо јавити Архнјерејском Сабору, да у току године нисмо чуди ништа о забдуди назаренској, и држимо да та штетна по цркву и државу секта ослабљава и да је свп поштени и разумни људи осуђују. Подносећи извештај овај Архијерејском Сабору, част Нам је у исто време известити га, да смо извршиди све прошлогодпшње одлуке Архијерејскога Сабора, које смо према одељку 3. чл. 22. закона о црквеним вдастима имали извршити. 26. октобра 1893. год. у Београду. 1Гредседник Ар.тјерејског Сабора. Архиеижкои београдски и Мигроиолит Сриски МИХАИЛО с.1',