Просветни гласник

132

НАУКА И ИАСТАВА

Пре велике сеобе народа, јевропскп народи заузпмаху пзвесне земље у Јевропи и развијаху мало по мадо своју кудтуру на ман>е више самониклој основи. Пре велике сеобе народа, народи јевропски беху на оном културном стуињу када се врши прелаз из једног културног живота у други, од номадског настањеном. И баш у оној периоди њиховог живота, када се код сваког од тих народа почеше јављати црте пз којих се, на много самосталнијој основи, имађаше развити тип свакога народа посебице, сплом нотиснути кретањем варвара из средње Азије, јевропски народи почеше се таласати и њнхово мирно развнће буде прекинуто. У том таласању они дођоше у додир са рпмском имперпјом и цивплизацијом. Тим се додпром њпхово природно развиће још више помути. Због важности п тежине питања: да ли су варварп срушпли стару цпвилизацију, као штомпсле пекп, нлп су варвари били, у погледу свог тппа н својих карактерних особина, у губптку, као што држе другп, у решавање тога пптања нећу се упуштати, једно с тога, што оно са своје важностн потребује дубље и дуговременије студије, него што бих му овом прилпком могао поклонптн, а друго с тога, што на. овако скученом простору, колпки бп оно могло у овој расправи добпти, не би се могло ни нсцрпсти, те ћу с тога само покушатп да обележим сам тај процес додпра, констатујућн, каква је била образованост римска и култура њпхова у то доба. У оно време, када се поче борба између варвара п Римљапа, Рим беше заражен свима пороцима које доноси нагомнлапо, у руке поједннаца концептрпсапо, опљачкано а незаслужено богаство. Да не би за то наводио многе прпмере, подсећам само на снисе Тацптове и Јувеналове, где се налазн ашвоппсно представљен римски живот у доба свога опадања. Све грађанске и људске врлине беху тада у римској држави дошле у засенак и уступпле место државним и приватнпм пороцима. У таквом стању беху Римљани када се сукобише с варварима. Нови народи, дошавши у додир с таквим Рпмљанима, беху у опасности да не прођу онако као што нрођоше варварски народп којн нападаху н освајаху Вавилонију, Асирију и остале дрл;аве на Средоземном Мору. Различни освајачн једап за другим, почевши од најстаријих времена, освајаху те земље, па убрзо постајаху онако исто развратнн п слабп као и народ којн су покорили. Еадауједном народу пропадну све грађанске врлпне, када у томе народу нестане сваког морала, онда му остају као веома моћно оружје пороциње-

гови, којима се, пстина, не може одбранити, али се може осветити освајачима својим. Тај процес кварежа, који се вршио код освајача Вавилоније, нпје јединствен. Он се вршно и на другим местима п у разннм временпма. После победа које одржаше Грци под Александром Великим над Перспјаннма, почиње квареж међу његовима узимати велике размере, који је, у осталом, почео да се јавља још у току пелононеских ратова, благодарећи Шпартанцима, који су узор народа по мпшљењу људи реакционарног погледа; кад Рпмљани освојише велику Грчку, Картагу, Грчку и Малу Азију, почнње се квареж и међу њима све већма шнритн прасти. Свп народи које сада споменух, када су их Римљани иокорилн беху морално веома ниско пали. Нека се не мпсли, да ја узпмам да се у тих покорених народа налажаху баш онаки исти пороцн какви се доцније виде у Римљана, и да су их Римљани само наследплп, то не; с пороцпма бива као и с квасцем: довољно га је мало, на да цело тесто ускпсне. У осталом тај се нстн процес, само у мањем. вршио пзмеђу Византије н балканских народа, а ирнмерима би се могло доћи до најновијег времена. Свп ти ирнмери које сам горе споменуо, показују да је од великог значнја но освајаче, какво је лорално стање у народа кога су покорпли. То је важно и за пароде који живе у суседству, а неједнаког су културног ступња. Та је опасност већа што год идемо дубље у старину, јер млади народи, као деца — младићи — теже разазнају шта је порок и брже подлегну превластпма порока. Што се тај штетнн утицај моралног стања рпмског народа над варварпма непзврнш потнуно, ц што освајачн римске пмнерије не нрођоше онако као што обично нролажаху освајачи таквих држава, пма се прнписати поглавито хришћанству. Хришћанство беше она сила, која у доба, када се ноједнна племена и народи бораху да осигурају свој онстанак, н када се ио самој природи борбе чињаху свакојака недела и наснља, оно беше једина сила, која могаше ту борбу колико толико ублажити. Једино хрпшћанство могаше да п најокорелнјег ратнпка, најбешњег рнтера, нагна страхом од бога и правде његове, да се обуче у кострет, онаше гвозденим ланцем, па да у каквом манастиру, или путовањем у Јерусалпм, покаје грехе своје. Нећу говорити о самој појави хришћанства и о нриликама које су помогле да се оно рашири, ' јер и за то пптање, са важности његове, треба више места него што га овде оно може добити: напоменућу само, да је хришћанство, по речпма Литреовим, освојпло варваре, када ови освојише