Просветни гласник

УЗРОЦН П ПОСЛЕДИЦЕ КРСТАШКИХ РАТОВА

133

империју. Осим тога, ради моје намере покушаћу да изнесем: какво беше хришћанство када се поче ширити међу взрварске народе? Оснивач наше религије, Исус Христос, није оставио своју науку наиисану и систематски уређену, као што и осталп законодавци религиозни то не учинише. Предања о науци Христовој очувана су нам у списима четворице јеванђедиста. Из те околности поникда су доцније најразлпчнпја тумачења науке вегове. А тежња да се појава Христова доведе у везу с јеврејским пророштвима о доласку Месије, тесно веза науку Христову са Старпм Заветом. Том везом поглавито се ишло на то, да се докаже божанско порекло Исусово. Сама пак веза Хрпстове науке са Старпм Заветом беше од веома велпког значаја по ту науку, јер, један од главнијих узрока што се доцније у хрпшћанству појавише секте јесте и та веза Хрпстове пауке са Старпм Заветом. Осим тога, нека места из Новог Завета, с тога што су рђаво схваћена а још горе протумачена, п на тако погрешним основима постављена, и даље развијеие поједине мисли учинише те у хрпшћанство буду унесени елементп пз старнјпх, источних религија, што је доцније бнло од огромних последица и по религију Хрпстову и по народе јевропске. Те се последпце огледају у борби догматпчког и исторпјски развпјеног хрпшћанства са потоњим реФорматорскпм тежњама. Уношењем тих страних елемената у Христову иауку, њој је дат мало по мало онај аскетскп карактер, којп у хрпшћанству првих векова цароваше, а који се у основној науци Хрпстовој нигде не види. А да је паука Хрпстова доиста чиста од аскезе, доказује нам радња двојице највећих реФорматора, Јана Хуса п Л.утера, којн тражаху, а последњп п изврши, ,аа се из нсторијскн развцјене Христове науке избаце свп аскетички елементи, које иапство ради својпх себичних нотреба и одржања своје теократске системе подржаваше. Од велпког су значаја по карактер хрпшћапства гоњења, која беху под различпим царевима римскнм предузимата. Та гоњења не само што пе угушише нову веру, која јачином, простотом п природношћу свога морала прнвлачаше свакога ко у њепу близину (сверу) дође, већ напротив, та гоњења увећаваху број присталица нове науке. С највећом поштом и дивљењем морали су гледатп сувременици тих гоњења на људе, који умираху и трпљаху највеће муке за веру своју. Последњи тренуци мученика, који су на разне начине јавно живота лишавани, она мирноћа, сталност у вери, тврдо уверење у будући Оољи живот, које они исповедаху, потресало је пз основа осећаје не

само гледалаца, већ п сампх мучитеља. Гледајући њих како умиру за веру и уверење своје, што се у рпмској држави већ давно беше изобичајнло, морали су и нехотице помишљати, да је нова вера доиста од неког вишег бпћа људпма откривена, п тако се број следбеника нове вере свакп час увећаваше. Том увећавању много је припомогло што међу мученнцима не беше само људи пз нижих већ и пз виших сталежа, беше дакле људн који нмађаху за чим да зажале, остављајући овај свет, а који могаху још уживати, јер од њих се не тражаше нпшта друго до да проспу мало вина пред кппом Јупцтеровим, алп којп, убеђени у истинитост нове вере, не хтедоше то учинити. — Живот и мучења тцх људп далп су доцнпје обплат део грађе за лптературу, којом се зпдаше хришћански свет, на западу нарочито, кроз читаве векове. Јер чим је хришћанство постало државном вером, цркви беше прва брпга да ода пошту оннм многобројним мученицпма, којикрвљу својом запечатпше веру своју у истпнитост Христове науке. Све те мученике, којнх бегае на стотпне и на хиљаде, црква уврстц у ред светаца. То беше онда начнн, којим се црква одуживаше људима заслужннЈ! за хрншћанство. Поред светаца мученпка црква је признавала и каноннсала п поједпне пспоснике, којп жпвотом својпм „сазидаваху" околпну своју. Утнцај тнх мученика н испоснпка није се ограничпо само па њихове сувременпке, већ се њпхова моћ раширила и на далеко потомство. Причање н чптање легенада о жпвоту тнх мученика и испосника пмалојеврло великп утицај на, младе јевропске народе, у којих, по самој природп духовног развића, релпгиозни осећај могаше се ставитп у то доба изнад свпју других осећаја. Те су легенде тај и онако јак осећај још потенцовале. У тнм легеидама нзнесена је поглавпто радња тнх светаца за веру, са које су онн н увршћенп у свеце, те се на тај начнн п потоњпм нараштајпма показпвао пут којпм је ваљало ићп, ако когод жели да се удостојн те велике награде: да буде увршћен у ред светаца. У те легенде буду унесена и чудеса, која су чинпли или сами мученнци, или их је бог, на молитву њихову, чинио, те тако невидљиви бог у радњи својој или својих угодника показиваше силу, прпсутност и љубав своју према људпма. Нарочито не треба сметати с ума, да сви ти свецн и чудотворци имађаху, оснм легенде, још и своје дане у календару, када се празноваху, амног има од њпх беху посвећени п храмови, који беху