Просветни гласник

УЗРОЦЦ Н ПОСЛЕДИЦЕ КРСТАШКИХ РАТОВА

царева обично се почињаше борба придпком личних промена на једном или другом престолу. Ако папа неће да крунпше новоизабраног краља у Немачкој н царско-римском златном круном, ратовало се ; ако Римљани неће да признаду за папу кандндата царевог, опет сератоваше. Није билоретко, да се прилпком крунпсања царева немачких у Риму и Милану уз дим тамњана из кадионпца, уздизаше небу и днм спаљених села и вароши са паром од крви поубијаних противника.... Кад на нрестолу немачком сеђаху владаоци који беху силни, они држаху у покорности п Италију н папу; алн чнм би се на престолу немачком нашао слабнјп владалац, или који би имао посла с домаћим вазалвма — а папе се, преко свога свештеннка, стараху да пм тај посао увек зададу, Италија бп се еманциповала од царске властп, п тада би се обпчно ГвелФи светплн Гибелинима,те би тако опет беснео домаћи рат. Из те околности, што Отон I обнови царство рнмско, додир између пана и имперачора бпваше чешћи, н ннтереси њихови морадоше доћи у сукоб. Услед тога чешћег додира с панским двором п папама, циреви немачки видеше да п на двору папском п међу папама влада највећа деморалпзација у свпком погледу, жељаху да том кварежу и разврату стану на пут, у иптересу самога хришћанства. Бидећи намере царске, папе се почеше старатн да збаце туторство царева. Из тих тежња 'морадс настати очајна борба, н само се чекаше згодан треиутак. Тај тренутак беше настао, када се појави свађа због инвестнтуре. Као што рекох горе, живот је у двору папском био покварен, а и папе беху лично први у тој поквареностн. Царевп немачки и немачко свештенство са упрепашћењем слушаху о тој неморалносгн и злочпнствпма која се у Риму вршаху, нарочито о пзбору папе. 1 ) Мишљаше се да је тим злочинствима и пороцима извор у начпну пзбора папе. С тога Отон I и његови наследнпцп предузеше да реФормишу и панство и пзбор његов. Они успеше утолико, да су од тога доба цареви немачкн потврђивали избор папе, а обпчно су њихове каидидате и бпрали. Нарочито су велику моћ над папама имали Отон I и Хенрих III, Црни Алп тд реФорма, коју парочито ова два владаоца уведоше, не могаше битп сТална нн дуготрајна. Није могла бити с тога, што долажаше са стране, а не пз крила саме цркве. Оснм тога и сами реФорматори беху често забављенп ратовима у својој држави плн на ') О злочинствима напским види Дреиерову Исторпју дивилиаације у Европи. Књ. I. глава XII. цросвктни 1'ласник 1894.

137

странн, а те им ратове присталице папске брнжљнво спремаху. РеФорма цркве морала је потећи и потекла је из средине њене. Главни реФорматор папства јесте нознати Гргур VII (1073 — 1085), који је још као архпђакон Хилдебрапд и секретар папски, запановање НиколеП, ХоноријаШи Александра II, једну по једну реФОрму пзводио и спремао земљиште за извршење п осгалнх реФОрама у католпчкој цркви. Најновнје реФорме које је Гргур VII желео да изведе јесу ове : да ослободн напство од власти немачких царева; да реФормише цркву у њеним обичајима и дисциплини; да свештенство, установом целибата, јаче прнвеже интересима цркве; да цркви да неограничену и духовну и свеговну власт, п напослетку да учнни папство врховпим господарем п над народпма н над владаоцима, као што велн В. Дири у својој историјн средњега века. Прилике за извршење тих реФорама беху врло повољне, а и Хилдебранд је ноступао врло политички. Јер прво, и готово најглавније питање, а то је пзбор иапе, о које се лако могаху све остале жеље разбпти, он наговорп напу Николу II да га нзвршп. Кад 1056. годпне умре Хенрих III, Црни, у Немачкој настадоше нереди, јер Хенрихов син, Хенрих IV, беше дете, и папа Нпкола II, користећи се тпм окодностима, изда декрет, којим се уређује избор папе на овај начин: папу бирају кардинали и епископп терпторије рнмске ; остало свештенство, пдемство и народ римски пзјављује свој пристанак, а цару остаје да потврђује пзбор; на послетку при избору имају првенство свештеници римски. Тај декрет је издат 1059. годпне.У току времена Феудна добра, која припадаху еппскопијама и манастирима, беху постала такође наследна, и еппскоии, абати и остали беху према својпм сизеренима у истим вазалским односима, у којима беху и остали световнн вазали према својим сизеренпма. — Никола II изда другп декрет, којим се забрањује свештенству, да несме примати потврду од световних лпца ни за какву повластпцу, т. ј. да за Феуде епископије не нодажу вазадску заклетву владаоцпма и световним људима уопшге. Те су реФорме извршене док је Гргур бно још архиђакон Хилдебранд. Кад је пак постао паном, онпочне радити још енергичније, користећи се мадодетством Хенриха IV и борбом у Немачкој. Тако он забрани свештенству да се жени, забрани примање потврде за звање од световних људи, избор папе предаде само кодегији кардннала, и напосдетку објави, да ће прокдети свакога онога који 19