Просветни гласник

165

Пошто у практицп у српским средњим школама не бејаше утврђенога системата српскоме језпку, осталима је било отворено поље да чине што знају за најбоље. Оно што се не беше учинило за домаћи и народни језпк, није се могло с разлогом очекивати од граматика туђих језпка. Али мало по мало уџбенидп се за наставу народнога језпка у средњим школама израдише. Впше их је ппсаца израђивало, али су свп припадали једној школп, новој школи упоредно — историске граматпке. Сви се, дакле, ти нови уцбеници израдшпе по начелима те нове школе, која је, својнм плодним истинама, словенским језпцима учинила највише користи, пошто у Словена граматике народних језика једва бејаху разрађене, а срећа је хтела да тај посао свуда прихвате у науци напредни и духом даровити људп. Заслугама Вука Ст. Караџића, и нарочито Ђ. Даничпћа, ова је нова школа добпла искључпво господство у Срба» и трудима љиховим основа се терминологија, која се срећно попуњује и усавршава. Услед тога је, што се тиче језика народнога и старога словенскога, у српској књижевности и у српској средњој школи за мало трајала борба међу старијом емпиричком или ненаучном граматпком и међу новијом научном граматиком. израђеном на основу историје и поређења са сродним и старпјим језпцпма. У насје данас п за наш народни п за стари словенски језик ова последња граматика основ свима обрадама п свима смстематима школским. Али је тој истој новој научпој граматици тешко било продрети на једно класично поље, у обраду језика грчкога и латипскога. Од векова бејаху пзрађене емпиричке илп дескрпптивне граматике та два језика без упоредне и псгорпчке анализе. Традиција класицпзма и некадашње славе да су то једини обрађени језици, бранила је сваку категорију граматичку као какву религиозну поставку. Иа ма да је све тако, пи ту се пи сама школска настава не могаше са свим затворити светлости нове науке. И на пољу старога грчкога и латинскога језика дескриптивно-емпиричка граматика поче уступати начелима упоредне и историчке анализе и у самој школској настави. Имаће већ скоро двадесет година, како сам, заинтересован да у латинској граматици видим примењен системат, познат ми пз словенеких језика, са задовољством прелиставао прво издање граматпке Швајцер-Сидлерове, по новим основима израђене. Од онога времена број се таких пзрада умножпо, и аналитички упоредно-историски метод живо напредује на пољу грчке н латинске граматпке, ма да му се непрестано опиру стари практпчари.

Кад се сад, спрам довде изложених основа положи питање: је ли боље да српска омладина у средњим школама учи језик латипски по старијем или по новијем методу, ваља одговор разделити и по тој деоби одговарати. И да не стоји с учењем нашега народнога и старога словенскога језика онако као што је горе речено, ја бих опет одговорио да је бољи нови научни метод од старпјега емпиричко-дескриптивног и за латинску граматику. Али ако тај нови метод не би био примењен на народни и на стари словенски језик, ја бих морао допустити да се и у латинској граматици слободно бира и радп барем онако како у Јевропи већина школских људи мисли. Међу тим, кад је већ онако као што је са старпм словенским и пародним језиком — држим да не може бити сумње о методу ио коме треба предавати латинску граматику. Онда само кад нигде у свету не би било предавања језика латинскога ио истоме методу, и кад би спало на нас да га ми изналазимо и обрађујемо, могло би нам се допустити да се држимо старпјега метода. Кад пак и други народи, од нас напреднији, п у којих нема овакога обиљем облика обдарена језика као што је наш народни и као што је стари словенски, ппак налазе да се може и у настави употребљавати и новији метод, и то чине у практици — за мене је јасно расправљено питање: по коме методу треба да се напише 1атинска граматика за српске средње школе. Латински и стари словенски језик, с њиховим обиљем облика, с њиховом богатом синтаксом, само се с коришћу могу изучавнтн по једној истој граматичкој обради. Српски се више примпче овпма него ли модернимјезицима, којп се сад уче у гимназији. Да је пак у свима садашњим књпгама, по којима се у нашим гимназијама учи српски н словенски језик, метод упоредно-псториски, познато је свакоме. А да од тога метода има плода, може се видети по нараштајима који сад излазе из наших школа и који су из народнога језика спремни што лепше бити може. Осем теорије, пред нама је сад и врло повољна практика. Мисао да се по настави народнога језика као по природноме стожеру своме ваља да управљају страни језпци, напреднији су наставници применшш већ п на новије језике у средњим школама. Уџбеницп пок Е. Берберовића, Ст. Предића и Вл. Малине за немачки и француски језик показују у томе напредак који се несумњиво мора показати и на успеху ученика. А кад се тај метод, разуме се у границама одмереним по обзирима наставе,