Просветни гласник

166 радња главнога употребљава у уџбеницима за новије језике, с колико се више користп може он уиотребпти у предавању класичнога језика, који је богаством облика, па често и синтаксом ближн нашему језику него ли новији јевропски језици! Према томе је заиста штета и за чудо што је у овоме изостао баш латински језнк, коме у наставноме гимназиском системату и није задатак само практичан, као новијнм језицима, него који класичном конструкцијом и обрађеношћу својом има задатак да интелектуалну страну ученикову изоштри, утањи, образује. То је извесна врста логично -ФилосоФске наставе у практици, на којој се већ доста ради и обрађивањем народнога и старога словенскога језика. И у толпко је више разлога да предметима по себи сродним, предметима којима је унутрашња наставна задаћа у основи иста, и метод један буде. Народи у којих се од векова предавала латинска граматика, у којих је у своје доба, по томе истом старом емпиричко-дескриптпвном методу израђена и народна граматика (као што је случај у Немаца, Французм, Италијанаца, Енглеза итд.), те у којих, по вековној традицији, и данас стара пракгика држи своје место, имају некаквих разлога да настављају стари пут и да нови остављају још донекле вишој науци и самосталном истраживању. Али народ, коме су код куће баш тим новим путем и методом очи отворене, који тој вишој науци, томе аналитичном упоредно-историском начину има да захвали не штогод мање него књижевну обраду свога чистог народног језика, може ли се тај народ руководити горе поменутим правдањем старијих народа, кад имадасе одлучи хоће ли, на прилпку, у латинскоме језику да усвоји емииричко-дескриптивни плн аналитички упоредноисториски метод? Нас не вежу никакве традиције. Још више. Наше су најбоље традиције на страни упоредно-историског метода. Наш језик није образован ни пре сто, ни пре двеста година, кад се за нови метод знало нпје; он се ево образује баш светлошћу тога новог метода, од људи који се само тим методом и служаху. С тога сам се веома обрадовао кад сам разгледајући послату ми на преглед Латинску Граматику г. Владимира Малине видео да је она пзрађена таман онако како треба, с непрекидним наслањањем на српску граматику у свему што је ошпте у терминологији и у одредбама, и с пажњом пуном доследности наспрам повога метода, онога истог који је у нас постао стална основа изучавању српскога и старога словенског језика.

савета

Ја сам с пажњом прочитао и размотрио ову граматику г. Владимира Малине. Он у предговору каже да треба да је школска књига .,ио распореду прегледна, по садржају пстинита, а по начину излагања јасна и тачна". Ја мпслим да се г. Малини може честитати да је са свим постигао то што је у предговору као задаћу школској књизи обележио. Нисам стручњак латинскога језика, те појединости нисам испптпвао, али о методу, о распореду и о изради с општега гледишта, нарочито у ономе у чем латинска граматика треба да се наслања на сриску, могу пзрећи најповољнији суд, и то с пуним уверењем, мислећи уз то да је ова граматика са свим на впсини научнога напретка у лингвиститици, и да ће се рационално учење лепога латинског језика њоме знатно унапредити у нашем отачаству. У српској филолошкој књижевностп она ће попунити једну знатну празнину, и ја могу препоручити да се као школска књига прими, награди и наштампа. Само две три напомене могу овде додати за г. писца. Видео сам у предговору зашто је г. писац пропустио да напред говори о гласовним законима. Може то тако и остати, пошто и ја налазим да у делима оваке врсте ваља чувати само главну основу и да се треба клонити до крајности изведене систематике, али ми се чпни да би се на једној две ли стране могли још напред изнети само они гласовни закони који се после у Флексијама у еамој књизи помињу. Како И «1атинска Граматика" г. Влад. Малине стојп према досадашњој .Датинској Граматици" г. Јов. Туромана, ласно је по свему до сад наведеноме извести, кад се каже да г. Јов. Туроман, као што је познато, заступа мишљење да нови граматпчки метод није за школу, држећи се у томе као што се из његових чланака у „Гласнику" види, искључиво латинскога језика. Као да свеколика језиковна настава у језику није једна целина, и као да се оно чпм учење језика дух ученички развија и изоштрава, не иостизава свима заједно гранама језиковне наставе у језику! Отуда и долази потреба да се у свима тим гранама ради, докле се год може, по једном методу. Али баш и осем метода, и експозиција је сама у г. Вл. Малине свуда боља, потпунпја и прецизнпја. Довољно је да тога ради упутпм на приступ одељка о глаголима једне и друге граматике. Ипак мислим да у новој школској књизи није на месту полемика против старе, и замолио бих Главни Просветни Савет да одлучи да се и оне. иначе са свим об-