Просветни гласник

УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ КРСТАП1КИХ РАТОНА

180

Но највећа тежина терета од Феудног стања падаше ни сеоско становпиштво, које нарочито страдаше од непрекпднпх ратова. Племићи који беху у замцима и обученп у гвожђе, у боју, беху ван опасности. У једној битци између Француза и Евглеза од 900 бораца иогибоше тројица, а битка је дуго трајала. Племићи беху сигурни, вима се не могаше ништа учпнити, а њихови поданици мораху даватп све дације А од куда?! — Поља сатрвена, стока одведена. Не беше ничега чим би могао своје потребе подмирити. Рат се сврши, господар буде заробљен; али ту су вазали, који се старају за његов откуп, а ко се стара за сељака, ко му плаћа накнаду за спаљену летнну, ко се брине за храну његову и његове породице? Очајање. Гпберт де Ножан, 1 ) сувременик и писац крсташких ратова, овако описује то ужасно доба: „Пре него хришћанп отпутоваше преко мора, у Француској беше прави хаос од нереда. Само се чујаше о пљачкању које је чињено на јавним друмовнма. Пожари беху сваки час, рат бешњаше на све стране без икаквог другог повол,а осим лакомости. Укратко, лакоми људи непоштоваху никаква права сопствености и пљачкаху с највећом дрскошћу. Виљем архпјепископ 2 ) тирскивели: „Не беше никакве спгурностп за сопственост, чим се за неког помислп да је богат, беше то довољан разлог да буде опљачкан или да буде бачен у затвор, и тамо најгорим мукама мучен, док се не откупи. Ти разбојницп мачем опасани (илемићи) заседну у заседу поред друмова и пљачкају свакога, па и саме свештенпке, који би друмом прошли. Ни вароши, па ни сама утврђена места не беху сигурна да ие буду опљачлана. По гајних убица беше свуда за богатије људе." Због сатирања поља у приватнпм ратовпма ; настајаху сваки час гладне године. Хрђави и неспгурнн друмовп беху спречпли сваку трговину, која би могла помоћи да глад ие буде страшна. Кронпчар прве половине XI века Раул Глабер 3 ), као очевидац, оставио пам је белешке о глади која беше 1033. годпне. „Услед непрестаних кпша наста нонлава која упропасти летину потпуно. Тада се п велико н мало мораде хранитн месом. Кад тога неста, глад се поче ужасно осећати, н пошто су покушали да се хране кором од дрвећа, корењем п бнљем, морадоше се одлучити да се хране лешинама. Путпика бп шчепали на друму п премлатплп, растрглп пспеклн п појелп. Некога опет, којп ') Цитат у Диријевој Историји Француске I. стр. 257. ! -) Цитат у.Диријевој Псторији Француске I. стр. 257. , 3 ) Цитат у Диријевој Историји Фраицуске I. стр. 258- 1

из свог села бежаше од глади, па кад би у селу каквом затражио да га прпме на конак, примили би га, али преко ноћ убнлп би домаћпнп путника и појели. Други се служаху лукавством: узму јабуку пли јаје, намаме на то прво дете које виде, ухвате га, закољу п поједу. У многим пределпма једоше људске лешине, које ископаваху пз гробова. Један несрећнпк усудп се да продаје људско месо на пијацп. Кад га ухватише, не порицаше своју кривицу, буде везан и бачен у ватру. Исто тако спалише п овог који оно продавано месо, што беше закопано, извадп пз земље да се њим захрани." „Три миље од Макона у шуми Шатанејској, беше једна црква посвећена св. Јовану. Један разбојнпк начпни недалеко од цркве колибу, п свакога путника свраћаше на конак, који би туда прошао, а преко ноћ тога путнпка удавп па се његовим месом храњаше. Једног дана дође некп путнпк са женом н замоли га да их прими на конак. Разбојнпк их прими. Гости прпмете по угловима колебе главе људске, женске и дечије, поплашише се, хтедоше да иду, али им домаћин не да. Страх од смрти удвојп пм снагу и срећно побегоше. Кад дођоше у оближњу варош јаве кнезу Отону и осталим становницпма на каквп су ужас били наишли. Одмах послаше људе да виде је ли то истина. Кад дођоше до колебе нађоше оног звера у његовој јазбини. Четрдесет и осам глава људских нађоше у колебн. Доведоше га у варош, привезаше за један балван у једном собичку а после га бацише у ватру. Ја сам прпсуствовао при пзвршењу пресуде, вели Глабер." — — „Покушав&ше се да се доскочи глади па различне начине. Многи мешаху неку белу земљу, налпк на иловачу, са оно мало мекпња п брашна што још имађаху, н тпме утољаваху ужасну глад. Људи беху бледи и мршави, кожа им впсаше надувена, глас им беше промукао као у жпвотиња на умору. Многп мртваци не беху сахрањенп, и курјаци. на смрад лешпна, сиђоше нз шума па их једоше. Број мртваца беше велики те нх с тога по више њих закопаваше у једну јаму. Те су лешпне набацивапе једна на другу, измешане, полу голе а често и сасвим голе, само да буду закопане, а већ како, то нико пе ппташе." „Од 970 до 1040 бпло је 48 гладнпх година." 1 ) Такво беше политпчко стање западних јевропских држава до крсташких ратова. Сви владаоцп вођаху рат за ојачање своје власти, за нроошрење или освојење држава илп засупрематију своје власти пад влашћу духовном. Такве беху н нолитичке ') Каои1 61а1>ег, кроничар XI века, цитат у Диријевој Цсторији Француске I. стр. 258. — 259.