Просветни гласник

27*

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

203

нико неће да седне; свак се боји, да неће видети, па се пењу један на другог, гурају се, вуку се доле, вичу, утишавају једни друге, једном речју, први чин пролази у таквом жагору, да вам се чинн е се на позорници врте неке лутке, јер се пе ч\је ништа, шта тамо говоре. Из аФиша (где је на срећу" и садржај) дознајемо. да се у првој радњи хердеговачке вође (лица су већином у херцеговачком оделу) саветују под шатором Пека Павловића; у савет стижу нови гласови о турским зверствима, долазе и добровољци. и рат је објављен турском парламентару. — За тим (други Призор) носе рањенике. Пошто прости гледаоци воле пре свега да се насмеју, онај Србин Трифко игра улогу гадне кукавице; да се извуче из боја, он легао здрав читав на носила; болничари га носе, ну приметкв, да није рањен, изврћу га, бубају га, а он бега, вичући: и Еј, куку, куку! (< Међу осталима доносе и р^ћ>еног Француског дописника; он је на самрти, ну геније живота јавља му се, милосрдна сестра негује га, он се заљубљује у њу, поправља се и у пророчанском сну види оно, што се десило прошле године у Тулону : Француско -руско браство. То је еФектан призор: балег с Француским и руским заставама у рукама изводи разне слике. Тек што се Француз опоравио, а Башибозуци ударише на село; ТриФКО бежи од њих кроз прозор, али један га хвата ; уплашени маркитант, да га умилостиви, предлаже му да пије ракије; Турчин се опија, а кукавица Трифко место да га убије, пљачка га: скида с њега одело и бега; а „Словенин-патриот® потпаљује барут, и дом лети у ваздух заједно с непријатељима. ТриФко стиже у логор херцеговачки, где би га убили, држећи га за Арнаута, да јадшш не поче викати: Куку! и да се не прекрсти. У логору је ; весеље; народ игра коло, »словенски народни танчц" у свима фигурпма четворке. Кад али нуто кавге сред весеља! Онај дописник баш с.е поштено заљубио у милосрдну сестру, па то криво њеном младожењи, Црнсгорцу Леку Данпловићу ; Леко зове Француза, ни више ни мање, већ на двобој, да га убије. Истом да се пролије крв јуначка, кад, на срећу, Турци ударише. Француз спасава живот свом „супарнику", ну овај ипак умире ; бој се бије пушкс цикћу, а по које женскиње врисне од страха. Врло еФектан призор. Битка је изгубљена, устанак је угушен. Француски дописник враћа се у отаџбнну и зове Милену са собом; што да не иде с њим, кад је слободна ? Она му одговара врло лепим, родољубивим стиховима : »Ти си ми драг, вели му Милена од ј

прилике, ну још ми је дража моја отаџбина. Доћи ће време, нашим тићима порашће крила, и несрећна моја постојбина, моја драга Херцеговина, биће слободна. На жртвеник њојзи све треба принети, па и љубав своју". — Комад се свршава алегоричном групом у бенгалском огњу : „Заштитница Русија на прагу Балкана". О самој представи добиће читалац појам, ако му речемо, да у току читаве недеље, сваки дан од подне до 8 часова у вече, треба давати то парче 16—20 пута. Игра се на врат на нос, и што је већи број оних, који су вољни да виде, комад се све више скраћује. — — * Бејаше вече, кад изиђох из позоришта. Око мене читаве гомиле веселе браће, која испитују в и покрет земље и њен обрт". Недеља је, последњи дан весеља — они испраћају покладе. Сутра рано свет ће поћи у бање, да спере прљавштину с тела; а око 10 часова цркве ће већ бити пуне богомољаца. Народ ће палити свеће пред иконама, падаће на колеиа, удараће челом о хладни мрамор храма божјег, кајући се за грехе своје, постиће најстроже седам недеља 1 ) и молиће се Свевишњему онако, као што му се само у Русији знају молити. За чудо побожан свет ! Фебруара, 1894 год. Радован Кошутић.

РАЗНИ ЗАПИСИ ПРЕНОС ТЕЛА Стевана Првовенчаног из КАЛЕНИЋА У СТУДЕНИЦУ. У време, кад оно Србином беше овладала „мучна чама®, стицао се он у манастире, »наших славних цара задужбине*, па био тужан или весео, здрав или болестан, и ту је црпао снагу за нова трпљења. И тако су манастири у оно доба били права буктиња српске свести. Умели су то да процене и сами Турци ; знали су колике су услуге, које манаст :ри чине моралном развитку српског народа, па су често ударали на њих, а и на саме њихове саборе, убијали су, робили и палили. То жалосно стање нашег паћеног народа најлепше илуструје песник, кад с очајничким болом душе узвикује : ') Прве н последње неде .Бе велнког поста посге у Русији и највиши кругови.