Просветни гласник

220 РАДЊА ГЛАВНОГА 4. Треба завести разна друштва, књижнице, читаонице и др., којима би био гдавни задатак буђење интереса за образовањем и вежбање у вишем, духовном уживању. 5. Да би се све ово извело, мора и државна власт својим аукторитетом помоћи, јер се не може ни замислити, да би се свуда могао постпћи стварни успех без принудних мера. На завршетку своје расправе, која је пуна једрих мисли, упућује писац на изборни закон у Холандији, исписујући из њега ово: Ђ Сваки иунолетник, који зна читати и иисати, а хранитељ је породице, има араво гласа", — па изводп да би се н код нас имало узаконити ово: а. Посланик, кмет, одборник и уопште ма какав часник, па ни служитељ у општини, школи и свпм државним заводима, не може бити, ко није нисмен. 6. Служење у војсцп олакшава се краћим роком службе у сталном кадру за оне, који су писмени. в. Ступање у брак условљава се писменошћу. г. Ко је пунолетан и тим стекао право гласа, не може га употребпти, ако није писмен. Својим зрелим суђењем, које тече кроз целу расправу, пзноси нам писац слпку правога народнога учитеља, чије је срце испуњено истинском љубављу према отаџбини и њеној омладини, а чији просвећен разум јасно види циљ, коме треба да тежи сваки просвећени члан драге нам Отаџбпне. Расправа је ова подобна да упутп свакога читатеља на светлу стазу, која води народном напретку, и да му загреје срце оном топлином родољубних осећања, која потичу из сваке реченице њене. С тога сам мишљења, да се ова расирава иредложи госиодину министру за награду, која је одрејјена у расиисаном стечају од стране министарства иросвете и црквених иослова. 1. децембра 1893. год. у Београду. Понизан, Дим. Јосић. За овим је прочитан реФерат г. Јов. Миодраговића, проФесора, као другога реФерента но овоме предмету. РеФерат гласи : Главном Просветном Савету. Прочитао сам обадве расправе, које су стпгле на стечај што га је расписало зшнистарство провсете, а које су ми послане на преглед с писмом

ПРОСВКТНОГ САВЕТА

Глав. Просв. Савета, Бр. 6., од 22. јануара о. г„ и част ми је поднети своје мишљење о њпма. Прва расправа носи наслов: Ђ Жисли о иобољшаљу нашега народнога образовања". Она се почиње овако: „Велика несразмерица, која влада у свету нзмеђу животних потреба и органских кдица, чини, да је све, што на куглп земљиној живи, прпнуђено да се међусобно борп и отима о те животне потребе без којих нема жпвота". „Из ове непрекидне борбе, која се п на племе људско распростире, развила се потреба, да човек још у младости прибави себи нужна знања, која ће му помоћи, да што лакше нрпбави себи жпвотне потребе; једном речи, да се за живот спреми, јер је знање најјаче срество, које човека чинп моћннм да може прибавити себи срества за живот те живи и напредује, а човек без знања постаје слаботнња, која подлеже утицајима моћнијега те пропада, а то је неминовна последица ове међусобне непрекидне борбе". Писац је, као што се види, почео чак од Дарвпнове и, још даље, од Малтусове теорпје. То је сувнше далеко. На посдетку, да је барем лепо изведена ова борба најпре међу животињама различнога рода, па онда једне нсте Феле, па онда међу људима, и то народима и појединцпма, те да се види како сдабпји подлеже, онда хајде, де. Овако нема смпсда, јер је за обичан педагошки свет неразумљиво. Напосдетку, и ово кратко казаноје нејасно. По овоме како је казано нзлази, да је „велика несразмерица" једини узрок међусобној борби (а оно је мпого дубљи нагон за самоодржање) п да је једино „срество" за победу „знање" (а оно је много јаче Физичка снага п умешност). Борба за опстанак није само „међусобна", него и с природом. Писац надази, да су „све хуманитарне усганове и друштва" само „тежња људска, да се ужасне посдедице те међусобне борбе колико тодико убдаже". А за тим одмах каже: „У данашње време овај посао, код свпју кудтурнх народа па и код нас, припао је у задатак школи". А „друштва" и „хуманитарне установе" пропадоше. Сад неће да ређа „свеоне меогобројне Фазе, кроз које је који народ пролазно док је дошао до данашњега стања, у погледу уређења шкодовања свога подмдатка", већ хоће „да промотри школовање само нашега народнога подмлатка у основној школи". Започињући сада тај посао, он вели: „Довољно ће биги ако изложимо само оно, до чега би моради доћп на крају крајева посде свега таквога издагања, а то је: да су просветни управљачи код појединих народа, па и код нас,