Просветни гласник

радња главнога ii којима је у део пало да уреде школовање свога народнога подмлатка, често падалн у заблуде и скретали с правога пута, па заилазили на сгранпутице, што је и са свим природно, јер апсолутнога савршенства и нема. Ну ииак (ово смо ми подвукли, чудећи се овакој вези овога горњега с овим што иде) из проматрања школскога уређења код свију народа и за сва времена(!) могу се изнаћи нека правила или начела. Једно од тих најосновнијих и најопштијпх начела(?) јесте: да је народ имао само онда праве и истинске користи од школовања свога подмлатка, ако је то школовање било уређено тако, да оно потпуно одговара свима приликама и потребама народним, н обратно, где год се ово најосновније начело превиђало, народ од школовања свога подмлатка никад није могао имати праве и истинске користи, те на школу није ни гледао као на корисну и потребну установу, већ увек као на неки намет и дангубу, а власници пак, тумачећи ту немарност народну према школи глупошћу п незнањем народним, да би одржали своје творевине, измишљали су разне путеве п начине, како да принуде народ на школовање своје деце. Ну све те принудне мере нпкада нису номогле самој ствари, већ су шта више изазивале код народа још већу немарност према школп*. Ми смо навлаш цитирали цео овај пасус, да се види с каким стилом п каком логиком располаже писац ове расправе. Напослетку, и какве ногледе пма на „управљаче просветне". Апсурд је, да се ово може изнаћи „из проматрања школскога уређења код свију народа и за сва времена". Јер народ је могао да сматра школу као „намет и дангубу" тек од онога доба, од како је уведена обавезна или принудна настава, а то је дело тек нашега века и скоро наших дана. Писца је навела данашњица наша, да је уопштава за сва времена и све народе. А то је, најблаже да се изразим, сувише ненаучно, шарлатански. Сад прелази на ностање наших основних школа данас и датпра их у главноме од 1882., то јест, од данашњега закона о њима. Прво излаже „неке мнсли које су се чуле при претресу пројекта данашњега закона о основним школама у седницама Главног Просветног Савета, а тако исто и оне мисли, које су се чуле при претресу овога законског пројекта у седницама Народне Скупштпне". После цитиранога извештаја нарочитога одбора и после цитиранога говора председника Гл. Просв. Савета помиње прво, како је још код првога члана било мишљења, да основна школа не треба да спрема и за школовање у средњим школама, него само за грађански жпвот. И писац хвали ову мисао.

савета 221

Она је, у осталом, ушла п у измене и допуне данашњега закона шго су их спремнли учитељи, али ми сумњамо да ће се оиа одржати. Напослетку сасвим је свеједно, хоће лп се то изриком казати у закону илп не: осповне школе ће и даље исто онако спремати учепике „и за учење у средњим школама" као и до сад. Онда износп ,мисао", како ће се више и нродужне осн. шк. врло тешко пзвести у нрактици, како су се свн чланови Савета сложили против продужних школа, како су неки говорпли да је „број наставних предмета велики«, а други да би ваљало увести још неке, нир. познавање грађанских права и дужности, познавање разних заната нтд. У Народној Скупштини чула се заиерка, како повећање година учења неће ништа помоћи, „јер у ред (!) наставних предмета пма и таквих, који неће донети никаке користи за практични живот народном подмлатку, а пема баш оних који су корисни и потребнп за живот"; да ваља увести упознавање с најглавнијим нравима; да од вшпих основнпх школа „неће бити никакве корпсти, пошто се оне неће моћи свуда завести", и да се ни од продужних школа „не могу очекивати никакве користи". „Али ондашњи министар просвете доказивао је свом силом, да су више и продужне школе баш највећи добитак".... И тако постаде данашњи „закон о основним школама". После закона издати су наставни програми, и то прво привременп, па носле стални. Ну пошто је у закону било речено, да основне школе „спремају и за учење у средњим школама", то су и програми према томе пзрађени врло опширно, „и за то је требало пунпх седам година, док се то на надлежном месту признало и показало воље да се стање поправи". И, израђен је нов наставни програм, који „није ништа друго, до мало измењено друго издање старога програма". И, најпосле, шта видимо после десет година, од како је данашњи закон о основпим школама ступио у живот? Видимо ,исту немарност народну према школовању свога подмлатка". ... А „мислпти и веровати да је наш народ баш на тако ниском ступњу да не може појмптн ни вредност знања и науке, било бп погрешно па чак и неправично". Да народ уме да цени знање п науке. доказ су пословице. Узрок дакле мора лежати у другом чему. Писац га налази у томе, што у сеоске основне школе није уведена земљорадња и сточарство, а по варошкима „из трговине и домаће радиности у опште, а уз то још и поуке о грађанским правнма и дужностима"; а уведене су сасвим „непотребне и некорнсне стварп", као о реченици, подмету, прпроку, о камилп итд. За доказ наводи и писање