Просветни гласник

223

просветних управљача". „Највећа је крнвица у томе, што се за толнко годнна внше радило на томе, да нам сеоске школе буду „велпколепна зданија" и палате(?!), но да нмамо већи број школа".... И много криви „Правила о грађењу школа и намештају школском од 1881. г." Дакле, што се не шири писменост и у оне крајеве наше отаџбине где нема школа, крива су правила, која прописују какве треба да су све зграде, које се подижу намерно за школе!.. . „Према овакоме стању ствари; према онако малом броју писмених људи код нас, са свим је оправдана тежња нашега данашњега (т. ј. ондашњега) највишега просветнога управљача да се стање поправи". И сад тек, ва крају десетога табака, долази на ред да се ?апита: „Ну како н на који начин" (да се то поправп) ? Овде писац најпре наводи за прпмер Шведску, у којој је писменост толико раширена помоћу путнпчких учитеља. Али тамо су села веома раздалеко и морали су да се послуже путнпчким учитељима. У нас би боље било, „да се законом нареди, да свака општина мора имати школу". А да би се то остварило, да се по примеру Француске установи школски фонд, одакле би се појединим општинама давао новац на нослугу. И овде пристаје уз мишљење једнога немачкога државника: „Погрешно се каже, да се онај новац, који се на школе даје, троши, јер се тај еовац не троши, већ издаје народној омладини на зајам, који она после враћа народу с великим ннтересом". А напред је пристао уз мишљење д-ра Ник. Ј Петровића, да су до сад „милијуни потрошени на основну школу, а слабо је ко од ње видео вајде"! И, ми „морамо им.ати " новаца за народни напредак, узвикује писац. Даље предлаже „све данашње сеоске основне школе са четири разреда преуредити да имају три разреда, и да то буде редовна основна школа". Поред њих „у свакоме срезу да буде н по 5—6 нродужних школа", које да трају „по пет и по, или шест, зимњих месеци", и „да буду интернатски уређене", а настава да буде као и у грађанским школама. „У оним местима, у којима се не би могле завести редовне основне школе, ту да се отворе иривремене школе ", у којпма би се нзучавала само писменост, и оне „да имају два течаја и сваки да траје по пет летњих месеца". „Могло би се доста учинити.. .. ако би се уредило, да се писменост и у војсцп изучава... . али никако да их томе обучавају каплари, већ учитељи". ... И ово, писац вели, онда, кад попис

каз УЈе, да је у нас више писмених на селу научило књигу у касарни но у школи! Као последњи „услов за проширење писмености у нашем народу" ппсац наводи и вели: могли бисмо навести још и тај услов, да би се, пошто се претходно створи могућност да сваки може постати писмен, могло условити, да се писменошћу услови свако звање, бнло у оиштпнп, у срезу, у округу и држави, ако се не би могло условити нисменошћу чак и женидба и удадОа, причешће, као што је то у неким земљама условљено". Ово је у исто време леп пример и за стил п за логику пишчеву. И то је све о ширењу иисмености. Сад долази четврти и носледњи одељак (на дванаестом и тринаестом табаку). „Кад се износи да је прошорење (?) писмепости у народу један од најважнијих услова за расиростирање знања у народу, не треба узети, да је то н једини услов за то, јер има и других услова, од којих то зависи". И сад прелази на ширење знања у народ. За то препоручује „књиге за народ". За то би опет ваљало да имамо друштава, која ће да их издају, као што их имају и други народи. Узда се у Књижевну Задругу и Учитељско Удружење, које је за тај циљ установило „Гавриловићев фонд", али то није доста, „Поред државне иницијативе и наша интелегенција треба да да од своје стране иницијативу за живљи покрет у корист народнога образовања, од чега у многоме зависи и наш целокупни напредак". Реч интелигенција употребљава 5—6 пута и сваки пут велп „интелегенција". „Ако би се збиљски хтело да поради на томе, онда би најпрактичније било да друштво постоји на тој основи, да сваки постаје члан тога друштва, који једном за свагда уложи свој одређени улог, од једног, два, три, четири или пет динара, или колико буде одређено".... И онда би се скупио леп капитал! Напослетку тражи и новчану помоћ од државе, и завршује расправу надом, да ће се све ово остварити, и да ће Србија бити српскц Пијемонат Из овога прегледа и досадањих навода види се и шта је писац изнео ново за „утврђење и унапређење изученога у основној школи" и „раширење писмености у вароду, где се с којих год узрока не може отворити редовна основна школа", као и то, каквим стилом и логнчном темељитошћу он расиолаже. Сад ево још неколико примера, нарочито за правопис: „а власницп иак"; „код свију народа" (месго у свих народа); „оћемо"; „у