Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖ11Ћ

251

ПРОСВЕТНН

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА (Изворни дописи ,,Пр. Гласнику") XIII. Типови руекога сеоскога свештенетва у руској уметничкој прнповетци. — Отац Василије тип грамзпва свештеника. Његов идеал. — Свештенство уводп нове обреде, да што више заради. — Обед у свештеника. — Отац Спиридон, ленивац из убеђења. — Вече у дому сеоскога свештеника. — Леноет уздигнута на висину верскога принцппа. — Ужина спроте свештеничке породпце. — Типови свештеника, који гуле народ. — Отац Андрија. — Поглед на парохијане, као на скотове. — Како мисли отац Андрија о књизи и читању. — Отац Стеван, тиранин својега села. — Једно занимљиво крштење. Освета сељацима, који му не дадоше ништа на Божић. — Отац Стеван не боји се никога. — (( Трппте, и Христос, је трпео !" — Нов начин да се служба сврши пре но што се почела. Како је отац Стеван знао да добије камилавку. — Отац Иван, тип свештеника сањала. — Докази о непотребности новина на селу. — Његова госпођа. — Туча око иконе. —- Отац Андрија Андрејић, (( еманципиран в свештеник. — У чем је његова еманципација. — Бестидан разговор. — Отац Георгије, тип у заметку новога свештенства. — Како он живи 7 — Борба за опстанак. — Свештенство нема плате. — Оно само скЈ'пља бир. — ТПта излази одатле ? — Материјална страна угушује духовну. — Је ли крив народ ? — Је ли криво свештенство? — Чим да се живи. — Трагичан положај.— Страшна алтернатива. — Ко иде због тога у свештенике ? — Утицај средине на свештенство. — Једна карактернстична прича. На свечаним седницама Слов. Добротворног Друштва у Петрограду често ћете чути говорнпке, како понављају речи: самодржавље, православље и руски језик, т. ј. један самодржац , једна вера и један језик — то је циљ, којему теже данашњи остаци некадашњег словеноФилства. Питање, шта би православље донело западном Оловенству, иде на други лист; ну значај, који му се даје и том приликом и уопште у Русији, показује, да је оно један од главних стубова рускога народнога живота. Вера стоји у Русији на првом месту. Православље се тако уживело с руским народом, тако је зарасло у читаву контемплацију народну, да је тешко замислити неправославна Руса. Мимо све то, Рус није Фанатик у вери, у оном смислу, у ком су Пољаци; толерантан до крајности према толиким вероисповестима, које исповедају разни народи опширне руске царевине, он је далеко и од националне мржње према њима, као и од наметања им своје вере и својега језика. Фински урођеници око Петрограда знају данас скоро толико исто руски, колико су знали њихови претци, кад је Петар Велики ударао темељ северној Палмири; они доносе сваки дан у престоницу разне производе на продају, па

КОВЧЕЖИИ

ипак, свега ако умеју набројати руски до стотине, т. ј. таман, да сведу рачун с купцима ; за скоро двеста година Петроград није успео да их поруси. Чак кад државна идеја захтева русиФикацију, влада нема доста елемената, помоћу којих би је успешно извршила — случај с окрајинама велике државе ; о Пољацима да и не говоримо. Толерантност у Руса долази до равнодушности; хладни по природи, они се тешко одушевљавају за друге. Народи на јевропском западу могу се братимити у име начела напретка и слободе ; Рус те појмове тумачи својим, особитпм начином за њега је такво братимљење немогућно. Кад неки народ устаје на оружје, да се бори против вековске тираније, унапред може знати, где ће наћи одзива. Руси су у питању ; борба сама по себи не значи за њих још ништа ; да им душу напуне топлија чувства, да се широки њихови слојеви одушеве за тај потлачени народ, треба да знају, које је он вере. Реците им, да је он иравославан, и огромне масе заталасаће се, грозне као вали узбурена мора, и пожртвовању неће бити краја; жртве су тако велике, да зачуђена Јевропа због колосалности њихове не верује у искреност њихову; проповедајући идеје једнакости и браства, она није принела ослобођењу подјармљених ни десети део таквих жртава. Толики је напон верскога осећаја ! Њему не треба да је свестан о народности тих робова, којима води тисуће у помоћ; доста је, што су они једне вере с Русима, што су православни, и, као такви, браћа су њихова те имају право и на љубав њихову. Код широких руских слојева православље замењ.ује појам о народности; отуд је оно постало у Русији синоним за реч Словенство ; отуд Пољаци, као католици, не могу бити, по руским појмовима^ добри Словени, а Чеси могу, јер је хуситизам мирисао, тобоже, на православље; отуд, најзад, у некојим руским издањима чак и Румуне броје међу Словене. Чудновато! * * * Запитајмо се, какво је руско сеоско свештенство, тај носилац православља у првом реду и верски наставкик простога народа, јер начин, како оно поима свој позив, решава унапред питање, шта народ гледа у вери, да ли само голе обреде или 33*