Просветни гласник

252

ПИСМА ИЗ ПБТРОГРАДА

и високе моралне истине, које траже примену у животу. Најбод.и одговор може нам дати руска уметничка приповетка; она је друштвена, као и руски роман и руска књижевна критика: нема ни једне важније појаве у руском социјалном животу, којој приповетка не би ухватила битне црте и, уздигав је на висину типа, указала јој узроке и последице. Зауставимо се прво на типовима старијих свештеника х ). На оцу Василију већ се јасно види, куда води несрећно материјално стање, у ком се налази руско свештенство, упућено да живи од милости бира. Брига за новац начини тврдицу од тога човека. Он стоји на пољани и сам скупља сено, мислећи свакојаке мисли. „Да, ту ћеш се иобогатити! Само шпаг отварај!® гунђа у себи попа, машући оштро вилама. На ум му паде, како је хтео да уведе у парохији бир с кудеље, па му то не пође за руком, већ га још назваше лакомим; како је хтео да се уобичаји, да свештеник добива мараму кад крсти, а парохијани се још више расрдили, па му не дају нп оно, што су о Петрову давали. Мисли му се расејаше, кад виде краве из оближњега села, како улазе у његову ливаду. „А, добро дошле! Изволите, изволите!" Мами их отац Василије, како би их затворио, па да му сељаци плате потрицу; ну краве се нешто енећкавају и погледају унатраг. Попи се не допада тај њихов поступак, па трчи, да им излаз загради. Витлао их ]е по пољу, али не може ни једне да утера у сено: краве развалише плот и умакоше. „Проклете, као да су учене!®, грди их отац Васа, лаћајући се поново рада. Кад али ето ти сељака. који га зове да неком чита молитву. Попа му даде виле у шаке, наређујући му, да ради док се он не врати, а сам пође преко жита. »Ах, да лепа жита! помисли отац Васа, пролазећи крај неке њиве. То је жито ! Чије ли ће бити ? Мора да је Стеваново; лопов је то! Да је у мене такво жито, давно бих већ.... Никад неће, да ми тако роди!* И у њему се пробуди завист, и зао дух шану из њега: „Ах, да хоће туча!.. а Био је он страшна тврдица. Коњу му се одавно ам покварио, а отац Васа непрестано га крпи канапом ; од многа крпљења ам је постао неко чудо од ама тако, да је грудњак огулио коња и ране му начинио, а поп неће да купи нов, јер су му све х ) Види брошуру г. А. Попова, проф. казаноке духовне академије : Типи духовенства вч рускои художественноа литературЂ (Казан, 1884. год.), где је сабрано око двадесет разних типова руских свештеника, већином сеоских, из руске уметничке књижевности за време од 1870 — 84. год.

мисли наперене на то, како би што пре уштедео 200 рубаља. Ево је већ шест пуних година, како сања о њима! Почев са 25 рубаља женина мираза он је мислио испрва, да их увећа само до 100 рубаља. Четири године штедео је, док их није скупио. Али шта је стотинарка? «Бар да је двеста, с< рече попа, и ето — до две стотине сад му не достаје још петнаест. „Биће и двеста, ласка себи отац Васа, да, биће! Скоро ће бити! Сад ћу продати троја кола сена, па онда ће доћи литија и заветина .. Биће! 1( Као да му камен паде са срца, тако му би на души. Пре времена обрадовао се сиромашни свештеник. Из конзисторије стиже наредба, да се отварају у парохијама свештеничке библотеке, и у ту сврху ваљало је дати бар рубљу. То га је страшно ожалостило. Прво и прво, по његову мишљењу, „којега ће ђавола" све те књиге и новине? „Ено Путник стоји за читаву годину, па ником ништа; а новац је плаћен!" За тим, што да иарохиски новци не иду на ту библиотеку, већ његови рођени? „Како је то? Откуд да узмем новаца ? Та то је разбојништво, и то сред бела дана! 11 узвикује попа. „Баш нећу ништа дати! Под суд ме зато не могу, то је добровољно саглашење. Хм, а свп се записаше. Ах, да Бог да вас!.. И онај паметни отац Павле гура своје три рубље. Чему се он обрадовао ? Мисли, да ће добити камилавку! Каква је то напаст? То значи, дај им последњу кошуљу, а сам узми котарицу на руку па проси! И гле само, нико не записа мање од рубље! Чак и она животиња Спиридон — и он даје рубљу. Па шта му је остало? Боже мој, како је то ?» Ма колико да је отац Василије плакао и грдио, на библиотеку пуче му рубља. На несрећу и краве му замакоше у туђе поље, те и ту одоше две и по рубље за потрицу. За тим и жетва га стаде четири рубље скупље, него обично: жито му приспело некако на једанпут, па мораде да најми четири жетелице место једне, с којом је сам косио. Најзад и коњ му ошантави, и гатар Акундин узе рубљу, да га излечи. У таквим приликама човеку није до гостију, а ту, да се грка чаша прелије, долази и отац Павле у госте. Треба поставити самовар и потрошити 20 копјејки на ракију. Зато отац Павле прича оцу Васи о новом епископу, који путује по губернији. —- Знате ли, да он хоће да забрани ношење литије; то није литија, већ пијанство, вели епископ. Отац Василије зинуо од чуда и разрсгачио очи. — Само, што се тога тиче, мучна посла! наставља отац Павле. Против такве забране нећемо