Просветни гласник

III ОСВЕТНП КОВЧЕЖИЋ

2бЗ

устати само ми, већ и сељаци; ја ћу их подгово- | рити, а и сам ћу изаћи, па ћу рећи: тако и тако, у нашој парохији јавио се расколнички дух, и ако се забрани од старина заведеио ношење литије, онда. . . — Хе-хе-хе... Ви и сувише... оче Павле, хе-хе! — Да како! Разуме се, ми не живимо од литије, па ипак — не дирај у наше! Рубљу нећеш наћи на улици, а свако такво богомоље даје најмање рубљу. Ако баш запрети, накрмићемо на другом: читаћемо молитве да киша падне и да престане, светићемо жито, сено... и мало што шта. Данас, чим дођем кући, одмах ћу послати црквењака да звони на молитву за лепо време; жито греба одавно да се коси, а киша пада. Кад је гост отишао, отац Васа му се чудио, како он уме свему да се довије. Паметан је човек поп-Павле, а он ?... Сећа се и сад. како га је владика једанпут изгрдио, што је заборавио катихизис, на чак и свештеничку грамоту. По еиископовој наредби учише га три дана; знојио се и знојио отац Василије, и научио је за три дана само ово: „По божјој милостп смирени ЕпиФаније епископ маловодски", па то чак и сад памти, а више ништа. И ако су га учили на све могуће начине, и на тачке и на редове, и на запете и на слогове, и стојећки и седећки — ништа не поможе. Мало што се човек није поболео. Пошто он не имађаше доста памети да отвори нове изворе својим приходима, као поп Павле, не остајаше му други начин да стече коју пару, сем штедње. Зато је и штедео свуд, па чак и на јелу. Жена му изнела на сто чинију овсјанке '), па хоће да је зачини кашиком кајмака. — Шта трпаш толико? виче јој отац Васа, па ће онда деци : — С хлебом једите, с хлебом! После овсјанне дођоше гљиве печене на кајмаку. — Зар опет! Е, баш хоће да ми кајмак утамани. — Па зар ту много треба? Свега кашика! — Данас кашика, сутра кашика.... колико је то за годину ? — Лажи мало више ! Гљиве не расту читаву годину, одговара му супруга. — Данас гљиве, сутра кртола, па онда колачи с кајмаком... ти ћеш увек наћп, како да ми га утаманиш. Дотераћеш нас дотле, да ћемо од глади поскапати. После гљива изнеше сира, а по том пресна млека. Отац Василије непрестано опомињаше децу, да једу више хлеба, а мање млека. 1 ) Чорба од овсенице

И тако попова највећа брига бејаше, кад ће скуцкати оних двеста рубаља. Ну — не лези враже! Умро сељак не исповедив се, па родбина предлаже оцу Васи 15 рубаља, да га сахрани. Попа се 6 оји да прими новац, а сељаци га уверавају, да о том мнту нико неће знати : „Ваљда смо луди, веле му, да говоримо, па да покојника парају!" Тај га доказ убеди — и ето, сад има две стотинарке. Из почетка им се веома радовао. „Ах, ти, маче моје", говорио би наш свештеник, дрешећп новчаник. „Гледај, молим те, како му се трбух напушио ! Дочекао сам ето и две стотине ! Хе-хе ! Сад се даје и пребројати ! <( Пребројав новац, поп застаде у мислима. „ Двеста ! рече, да је више, било би боље... разуме се, да би било боље ! Двеста! Бар да је триста ! Не, биће одвећ масно ! А шта мп је двеста ? Далеко нећеш с њима дотерати ! Триста је са евим друга ствар. Хм... триста. А лепо би било! Да, баш су те поздравили по опаклији ! Видиш, молим те, а други имају. Ах, да је триста') ! С( * % % Отац Васа је човек усталац, а отац Спиридон је идеал лености. Он лежи од јутра до мрака у запећку на креветцу, и не воли, чак кад га по дужности траже, да силази с њега. Ако га жена тера, да јој нацепа дрва, изговара се на све могуће начине: из јутра вели да ћепосле ручка, после ручка оставља до у вече, а у вече примећује да је доцне и да ће он све то урадити сутра ујутру. Лежећи тако на креветцу, попа би размишљао, н. пр. »ко ли је то први измислио да треба лагати, кад се лије звоно, јер је онда доиста звучније ? а и, мислећи тако важне мисли, превртао би се с бока на бок до вечера. У вече би он да легне, да спава, али како ће кад није ужинао ? Ужину дају око једанаест часова, а он из запећка не види које је доба. Да запита жену — боји се, јер ће се попадија досетити, па ће га укорети што само лежи и мисли на јело, а то му се ванредно не допада. „Запеваће петли, па ћу знати да је једанаест«, геши се отац Спиридон, и, легав потрбушке, посматра шта раде у соби. Крај клупе стоји светиљка, у којој пуцкара неколико луча, па огорела парчад падају у корито. Око корита разместило се седморо деце његове; с једне стране клупе седи старија му кћи са преслицом, пазећи да се светлост не угаси; а с друге, мати јој Ана марљиво преде лан. — Кад мати викну на дете, отац Спиридон поче размишљати о васпитању. »Да, треба децу васпитати, треба. Васпитање Ј ) И. СђровЂ. Ваередг не угадаехш (журнал Отечественнин Зааиски за 1К73. год.)