Просветни гласник

ПРООВЕТНИ на децу и на њ. У низу дугих година не само што се муж привикао на вику женину, него се и опријатељио с њоме, па је стао и живети њезиним животом. Она је и мислила и радила за њ. Ако би га когод нешто запитао, он би му одговорио : »Почекај, Бога ти, док одем и запитам попадију, шта ће она рећи*. Сем својих непосредних обавеза, да одслужи службу, да причести болесника, да крсти и да сахрани, попа није знао ни зашто, изузимајући можда рад у башти, коју је он обрађивао, а не жена његова. Књиге и новине не занимаху такође оца Ивана. „Шта нас се тиче, шта се догађа у бслом свету. размишљао би попа. Свет је велики, море живота је широко, не да се исцрпсти. Жудња за многим знањем сујетна је и грешна. А и на што нам знање? Наш је свет — наше село и наша породица. У том су свету наше жалости и радости, наши губици и добици, наше победе и порази. — Ако се когод роди у царској кући, дознаћемо то и без новина: Господар ће послати манифест, ми ћемо одслужити молебствије и на јектенију спомињаћемо ново име. Ако букне рат, такође ће нам јавити, да се молимо за усиех руске војске. Кад буде Јглављен мир, опет ћемо дознати без новина. Па на што нам онда новине? А што се тамо дешавају разни ситни случајеви — Бог с њима! Ми само желимо, да проживимо свој век тихо и мирно, да нас не дирају и не вређају. Шта нас се тиче, шта се ради у св. Синоду ? Кад се тамо нешто важно реши — рећи ће нам се; а да за раније знамо све претпоставке, није нам потребно. Да и ми подигнемо свој глас, зар ће нас слушати? Само гњев можеш навући на себе. а Отац Иван, дакле, волео је мир мимо све, ну баш тога мира, као што рекосмо, мало беше у кући њоговој. Попадија га је највише грдила због скуи-, љањабира. Пошље га она да скупља, рецимо, кољаду; Отац Иван иде од куће до куће, а сељаци, знајући његову слабост и доброту, нли му мало дају, или ништа не дају. Дође он уморан кући, требало би да се одмори, а жена преврће по врећи, вади, што је накупио и виче на њ: „Дакле, по твојем мишљењу, то је хвала Богу ? Гледај, гледај! Зар не би било више да си ти добар , да си ти као што су људи?" па му износи пред очи, као пример, оца Стевана, који зна да узме своје од парохијана. Пошто је она била налик на оца Стевана, сељаци је се тако бојаху, да се сваки, кад је ишао попу, заклињао да ће запалити свећу Николају Чудотворцу, ако је не сретне. Она би толико псовала парохијанина, о којем је држала да је дао мало проовктни глАсаив 1894.

ковчЕшга 257 бира, да је он двоструко давао, само да је се ратосиља. У слободно време (којега бешеванредно много) отац Иван није нишга радио, већ се шетао по соби, размишљајући, или, боље рећи, маштајући. Он је смерао да напише дело, у којем би било доказано да антикрист мора устати из Рима; даље, које је требало да свима очи отвори, а што је главно, да скрене пажњу на њ, и да му донесе камилавку, златан крст и протопопијат. Све би то можда било, да не беше оца Стевана, који му разруши све планове и мирна човека доведе до суда. У селу се налазила икона, коју је народ врло штовао. Пошто је икона доносила ириход, да не буде криво ни једном ни другом свештенику, духовна управа нареди да један чита пред њом молитве и да је носи по кућама, ако устраже — једне недеље, а други — друге. Била баш некако недеља оца Стевана; један сељак замоли га, да му дође с иконом у кућу, па кад овај не хтеде, а он оде оцу Ивану. И ако се отац Иван бојао освете својега брата у Христу, ипак помисли, што да не учини човеку, тим пре, што ће новац дати оцу Стевану. Икону понеше из цркве. Отац Иван иде за њом. На једанпут искочи иза рогља отац Стеван. — Стој! узвикну он страшним гласом, сав побледео, па све дршће од љутине. Носачи стадоше с иконом. — Шта! зар у мојој седмици.... одузимати од мене моје приходе!... Не дам!... Не допуштам!.... Доле икону!.... Не смете је даље носити. Диже се страшна вика. Народ се слеже са сзију страна, мислећи да се догодила нека несрећа. — Доле икону! дере се отац Стеван, сипајући страшне, гадне псовке на носиоце, који бејаху у недоумици, како да спусте икону на земљу. — Не заборављајте, да је то икона, проговори, дршћућим гласом, отац Иван, и нареди носиоцима, да пођу даље. То препуни чашу. — А! рикну отац Стеван шупљим гласом, прискочи за тренутак оцу Ивануи приши му ћушку. Отац Иван се заљуља. Пуче и друга ћушка. Невином свештенику сену кроз главу, увреда му навуче маглу на очи, па да се одбрани, несвестан о свом поступку, замахну крстом, који држаше у рукама, и удари свога иротивника. Крст прште на неколико комада. Разјарен отац Стеван ухвати за браду оца Нвана и обори га на земљу. Шта је даље било — пише приповедач — тешко је описивати.

34