Просветни гласник

258

ПИСМА ИЗ

ПЕТРОГРАДА

После туче, обојицу иослаше у манастир на покајање. Изашав одатле, отац Иван се пропи из очајања, па убрзо опет донаде манастирске брашнаре'). Пропао човек! * * * Отац Андрија Андрејић (син свештеника истога имена, о којем је мало више реч била) припада млађем свештенству, и ако се по делатности својој не разликује од старијега. Он још у школи не осећаше никаква одушевљења за науку: с истом равподушношћу изучавао је Физику и пророка Језекиља, философију и хомилетику, педагогпју и грчки. Ни једнога уџбеника он није потпуно знао; сазнајући иак, да је боље свршити школу, него несвршити, гледао је да се само провуче из разреда у разред, па је таман толико и учио. И књиге је читао, али само зато, да утуче време. Највећма му се допадаху приповетке, написане да исмеју свештенство; читајући их, у њему се буђаше злурадо чуство, које подржаваху бестидни разговори, вођени у стану његову. Свршив школу и изнееав из опширнога круга наука саме одломке, он ступи у живот без икакве озбиљне спреме, без икаквих уверења, с лакомисленим погледом на свет и с високим мишљењем о себи. Уза жену, кћер покојнога проте, добио је Андрија Андрејић парохију. Супруга његова, паметна, добра, кротка и мало наивна жена, искрено га је љубила. Прво време после женидбе он се осећао добро, и ако треба додати да је то осећање било впше животињске природе : он се осећао као после ситога обеда — по читаву бићу његову разливаше се нека лена разнеженост. Разуме се, да таква породична срећа не могаше дуго трајати, јер све, што је требало да их на дуго сједини, као погледи, укуси, симпатије и жеље, бејаше у обојих различно. Она, добра душа, одзиваше се на јаде сељачке, похађајући болеснике и помажући парохијанима добрим саветом, па би учила и мужа својега да буде добар пастир народу. Улога »пастира 8 и „учитеља" испочетка је нешто и занимала супруга њена (једном је он држао чак и проповед у цркви), ну све то би за мало: Андрија Андрејић убрзо напусти сваки рад у том правцу и поче гледати на парохију погледом свога оца. Не само што се он подсмеваше одношајима своје жене према парохијанима, већ оде оцу својему, молећи га да јој очита буквицу. »Мој отац баш је човек, размишљаше поп-Андрија, враћајући се кући. Како он 1 ) Р. Сосна, отецг Иванг и отецг СтефанЂ, (журнал ВЂстнинг Евроии за 1881. год.)

много разуме, па како је практичан! До сада нисам то ни запазио. . Сељаци су доиста, кад их изближе погледаш, ниткови и животиње". Како је мислио, тако се и понашао према њима. Лепо се и опријатељио с неким племићем Бочкином, пијанцем и картаџијом, у којега беше читава свеска безобразних песама и збирка неморалних слика. Отац Андрија одмах се допаде Бочкину својом одрешитошћу. „Ви. оче, говорпо би му Бочкин, сасвим не наличите на ваше претходнике : у вама има нечега свежега, необичнога". „Време је већ ваљда да се опростимо смрадне рутине", приметио би му на то отац Андрија. За чајем Бочкин представи госту своју слушкињу. — Ви имате жену а ја девојку, рећн ће домаћин Има ли ту какве разлике? То је питање, које философи још не решише. — Разуме се у социјалном одношају..., одговара збуњено отац Андрија. — Да, тако је, прекиде га Бочкин, насу му чаја, па одмах пређе на ти : II ако ти тамо имаш власт да везујеш и разрешаваш на земљи, тога питања нећеш разрешити... — А зг точгјо свидЂтел^, стоји написано, рече му попа. — У том и лежи чвор: ти си сведок свему, а у тебе није сведока. Враг би те знао, шта ти све тамо радиш. — Није тако, и у мене је сведок... — И то ми је сведок... Поп као и ти... Уосталом шалим се. Ти имаш лепу женицу... Волиш ли је ? — Да како! — Шта „да како®? Као да се жена апсолутно мора волети. Код вас је жена већином задана тема; а на задану тему не може се љубити Љубав треба да је слободна, као слобода. По мом мишљењу где је љубав, тамо је и жена, а не обратно. Може се и жена не волети и не-жена волети. Је ли тако ? — Не знам, нисам покушао, одговара му красни свештеник. — Немој се претварати! Уосталом, и са припрегнутом женом даје се добро живети; све зависи од вештине у уређивању одношаја. У том погледу рекао је велики Пушкин високу и практичну истину: ЧЂмг метше женгцину ми лтобимг Тђмг легче нравимсл ми еп. Сва је, дакле, тајна у том, да изабереш милу персоницу, да јој ! свакога часа дајеш кашику љубави, па ћеш бити срећан.