Просветни гласник

306

школским зградама ваља сам народ да уређује према својим прпдцкама. Адмивистративна власт намеће им за школе веома скупе зграде од гвожђа и камена; народ их неће. Ваља му оставитп слободу да смести своју аутономну школу где му се свиди, у какој крчми, у неком кошу. Што се држе предавања у каком кокошињаку, не мари ништа, само ако се ваљано поучава! Пу оправдано је запитати, да ли су средсгва за рекрутовање учнтеља, онако као што пх Толстој предлаже, довољна да заЈамче народу добру наставу и добре учитеље? Толстој неће учитељских школа, неће семннарија, у којима је будући учитељ припуђен да пређе прописане науке. За наставу, како је он схвата, довољан је првп који наиђе: какав црквењак, ислуженп војник, који било пролазнпк. и 3а оно мало што зна да чита и да пише. ако иначе не улева иодозрење", пролазник ће бити погођен за толико и толико месечно. Немогуће је да се човек не насмеје таким примитивним предлозима. Доиста, мржња на законско уређење школа, на њихову једноликост, веома далеко заноси руског реФорматора, и нас копка да сазнамо, какве могу бити те сеоске школе, које су поверене непознатим људима, ислуженим војницима, које су услед тога изложене свима случајностима, јер могу пасти у руке незналицама и неморалним пролазниццма. Кад се село зове Јаснаја Пољана, кад се пролазнцк, кад се учитељ са улице зове Толстој, све ће да иде како ваља. Ну колико ће пута да се понови овај срећни случај ? Под изговором да се излече зла једне насилничке цивилизације, зар то није пасти опет у варварство, кад би се у пзбору учптеља ослањало на понуду п тражњу, између искалаца, који немају нпкакве сведоџбе о спремп, и сељака, чвје суђење није ничим осветљено ? Али Толстој никако не одстуна. Он хоће „један кор јавних учитеља по јевтину цену", и допушта највише да се спремају у самој школи неколпко одабранијих ученика за будућу службу учнтељску. Напротив, што је више нарочитог спремања за учитеља, тим је више пспнта., тим више услова за подобност, внше једпнства и заједничких правила у организацији школа. Сваки ће учптељ предавати на свој начпн, или боље рећи, по жељи родитеља својих ученика, чије ће жеље и прохтеви замењивати сваки општи закон. У осталом учитељ неће држати школу целе године; родитељи захтевају да се учи само докле траје зима. Зима је, истина, дуга у Русији, најмање седам месеца. То је веома срећно за школу; кад би зима била краћа, кад не би трајала више од три месеца, ваљало би и трајање школе свеств на три месеца !

Толстој је, исгину да речемо, незадовољник, и ма да би задовољници имали доста да науче у школи незадовољника, ипак не мислимо да је овим педагошкцм сањаријама суђено да задобију присталица у Француској; код њих у Русији нису имале успеха. Толстоја не може нцшта да задовољп. 0 учитељицама ће рећи, да су „накарадна створења, која показују да је све савршенство људске природе у вештпни да се лепо клањају, да носе оковратнике п да говоре Француски". — „У среским школама продужује се, у нешто већем размеру, учење ленствовања, лукавства, притворства и физпчно опадање, које је отпочето још у сеоским пшолама. У гимназијама, заводима за средњу наставу, учи син трговчнћа пли малог племића, сем знања без икаке могуће употребе, још и вештину да гради дугове, да обмањује, да лукавством извлачи новац од својих родитеља, и друге врлине које ће на уннверситету достићи своје пуно развиће", будући је университет, по Толстоју, извод ц вршак свих зала и порока школиних. По његовим речнма, студент унцверситетски не разликуЈе се бптно од гимназиста, сем што има још више порока и образе још блеђе. У некнм тачкама можда су оправдане Толстојеве критвке. Рускп ђаци, н. цр., пе крећу се у тако слободној атмосФери као Француски ; они можда немају увек посла са наклоњенпм ироФесорнма. У иоследње време одобрпли су им „да могу носити оковратнике да им се виде, и да не морају закопчавати униФорму". Ну опи су ипак и даље подвргнути претераној дисциплинп и разним злоупотребама власти, чпју нам је слпку Толстој оцртао, мешајући у њу ц своје нензбежне иарадоксе п софизме. Толстој не признаје т. зв. „догму уннверситетску, папску непогрепшвост проФесорску". Толстој не може никако да разуме проФесоре, који уче са висине својих катедара, п ђаке, који су дужнп да слушају, да хватају белешке, а не могу изјављпватп своје задовољсгво или своје негодовање. Одбаците некорисна јавна предавања, посадите ђака у какву библиотеку, или просто у његову собу, са ваљаним књигама, па ће све ићи не може бнти боље. Толстој се бунп и против програма за вишу наставу, који ће у ХХ-ом веку изгледати нашим унуцима исто тако чудновати и некорисни, као што данас нама пзгледају програмн из средњега века. Универснтети су дакле „рђави" у начелу; и кад би их нестало, Толстој заиста не би имао потребу да буде утешен. Ну он се не уставља на том; он се не задовољава да изрече начелну осуду лротив саме установе; он улази у појединости